Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице

АРСЕНИЈЕ БРАДВАРЕВИЋ

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ И ЕПИСКОП БУДИМСКИ



Рођен је у Банатској Паланци 24. септембра 1883.године. Крштено име му је било Светислав. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију са вишим течајним испитом у Белој Цркви. Стару карловачку богословију завршио је 1908.г, а Правни факултет у Београду 1924.године.


У   чин ђакона и презвитера рукоположио га је 1909.г вршачки епископ Гаврило Змејановић. До 1924.г био је парохијски свештеник и то на сасвим малим парохијама бивше Вршачке епархије, а затим је постављен за секретара конзисторије у Вршцу. Када је уведен у живот нови Устав Српске православне цркве, постављен је 1933. г за секретара Великог црквеног суда у Београду и на том положају га је затекао избор за викарног епископа моравичког.


По избору за епископа, замонашен је у манастиру Раковици 1. фебруара 1940.г од стране митрополита скопског Јосифа. Хиротонију над игуманом Арсенијем извршио је 4. фебруара 1940.г патријарх српски Гаврило Дожић и епископи бачки Иринеј Ћирић и нишки Јован у београдској Саборној цркви.


На положају викарног епископа владика Арсеније задржао се пуних седам тешких ратних и поратних година. Приликом уласка Немаца у Београд 1041.г еп. Арсеније је био једини архијереј који се тада налазио у престоном граду и учинио све да одмах васпостави редован богослужбени живот. Одмах после Другог светског рата упућен је у Сремске Карловце да управља сремским делом Архиепископије београдско-карловачке у ратом разореном и обезбоженом Срему. Ускоро је постављен за администратора епархија: Далматинске, Загребачке, Горњокарловачке и Пакрачке са седиштем у Загребу. Са врло великим успехом је владика Арсеније обнављао црквени живот у овим тешко пострадалим епархијама и као искусан дугогодишњи црквеносудски службеник успоставио је у поменутим епархијама сва црквенојерархијска и црквеносамоуправна тела. Овај успешан рад је прекинут 1947.г његовим избором  за митрополита црногорско-приморског.


У Црној Гори је митрополит Арсеније затекао још горе стање. Дошао је на место митрополита Јоаникија, кога су убили српски комунисти у Аранђеловцу, а поред њега је убијено само у Зиданом Мосту око седамдесет свештеника. Када се овоме броју додају свештеномученици, монаси и парохијски свештеници, убијени од истих безбожника у току рата и после рата, онда се тек добија слика потпуно разорене епархије у којој је остао мали број свештенства. Већи број преживелих парохијских свештеника није се после рата вратио из Србије и Војводине. Зато је митрополит Арсеније, коме скоро нико није смео да приђе у помоћ на Цетињу, могао рачунати са врло малим бројем свештеника у раду на обнови ове намучене епархије. Рад митрополита Арсенија, ретко честитог и поштеног човека, онемогућаван је од стране грађанских власти на сваком кораку. Чак су му чињене сметње и приликом одласка на редовна заседања Светог архијерејског сабора. После смрти патријарха српског Гаврила (7.маја 1950), као најстарији члан Св.арх.Синода Арсеније је управљао пословима Српске патријаршије. Приликом избора патријарха, 1950.г његов избор су онемогућиле власти јер је он био жељени кандидат Светог архијерејског сабора, као један од главних послератних стубова Српске цркве.


Шестог јула 1954.г митрополит Арсеније је ухапшен и затворен у истражном затвору, а већ 27. и 28.јула му је одржано суђење у Окружном суду у Цетињу.


Митрополит Арсеније је оптужен да је одмах по доласку у Цетиње, половином 1947.г, створио групу од пет лица којој је био циљ насилно обарање „власти радног народа у Федеративној Народној Републици Југославији“. Окружни суд у Цетињу осудио га је на казну строгог затвора у трајању од 11 година и 6 месеци, а Врховни суд Црне Горе смањио је ову казну на једну укупну казну затвора у трајању од 5 година и 6 месеци.


После издржаног вишегодишњег затвора, пуштен је условно и живео је у манастиру Ваведењу у Београду. Знајући да му грађанске власти неће дозволити повратак у његову епархију, по своме пристанку изабран је 1960.г за митрополита будимског. Међутим, никада није преузео управу ове епархије зато што му мађарске власти нису дозволиле улазак у Мађарску, већ је и даље остао у београдском манастиру Ваведењу.


Своје стручне радове из области брачног права митр.Арсеније је објављивао у нашим црквеним часописима. Иначе, бавио се и публицистиком. Упокојио се 10. децембра 1963.г  у манастиру Ваведењу где је и сахрањен.

Духовници Духовници Портрет митрополита Арсенија