Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице
Основе
Православља
Основе Православља Основе Православља Основе Православља Брачне круне Супружничко прстење Венчање Венчање у цркви
Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)
ЛИТУРГИКА
 
 
ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА.
 
6. СВЕТА ТАЈНА БРАКА
 
Свето Писмо нам у књизи Постања прича о томе како је брак установио Сам Бог још у рају

Црква освештава хришћански брак, и он стога представља Свету Тајну у којој женик и невеста пред свештеником и читавом Црквом дају слободно обећање о узајамној супружанској верности, а њихов савез благосиља се као слика савеза Христа и Цркве, како вели свети апостол Павле (Еф. 5, 31-32). При томе за њих се моли благодат чисте једнодушности, ради благословеног рађања и хришћанског васпитавања деце.

Историјски посматрано, чин венчања се у Цркви развијао постепено. Литургичари указују на то да је првобитно он био сједињен са Литургијом. Тако је било веома дуго. Касније већ може да се примети издвајање склапања брака из Литургије, и његово појављивање као самосталног чина. Сматра се да је данашњи чин у основи формиран до XIII-XIV века.

Венчању претходи оглашавање, или објављивање предстојећег склапања брака именованих, које се врши у храму током три недељна или празнична дана пре венчања. Онај ко ово објављује, у исто време поставља питање да ли је некоме позната било каква законска препрека за закључење поменутог брака. По завршетку оглашавања, након пажљивог испитивања спроведеног на основу поднетих докумената и усмених изјава, прави се белешка у одговарајућој службеној књизи која се оверава потписима.

Пошто се брак склапа на свечан начин, Црква га не савршава сваки дан у години. Није допуштено да се венчања обављају током сва четири вишедневна поста: Великог, Апостолског, Успенског и Божићног, у навечерје посних дана среде и петка (као и у саму среду и петак), у навечерје недеље и великих празника. Такође, венчања се не врше током читаве Сирне седмице, у целом периоду од Божића до Богојављења (25. децембар - 6. јануар) и током читаве Светле седмице, до Томине недеље. Црква сматра да је најприкладније време за савршавање Свете Тајне брака - одмах после Литургије, како би супружници могли да приме ову Свету Тајну пре но што пију и једу Прописано је да се Света Тајна брака обавезно савршава у храму, у присуству самих младенаца и њихових кумова. Сваки брак треба да се склапа посебно. Свету Тајну брака савршава један јереј, док други томе могу да присуствују у одежди.

Свештенодејство Свете Тајне брака састоји се из два дела:
1. заручења и
2. Венчања.







 
Заручење
 
Поредак заручења се у Требнику налази одвојено од венчања, јер је заручење раније савршавано одвојено. Но, у данашње време венчање се обавља одмах након заручења. Пре почетка обреда заручења свештеник полаже на Престо прстенове заручника - златне или сребрне. Женик и невеста стају на одређено место, обично близу улазних врата, при чему женик стоји са десне стране, а невеста са леве. Свештеник, обучен у епитрахиљ и фелон, излази из олтара кроз Царске двери и на налоњ, који стоји по средини храма, поставља Крст и Јеванђеље. Затим три пута благосиља главе младенаца осењујући их крсним знамењем и даје им запаљене свеће, које означавају чистоту њиховог живота и светлост благодати Свете Тајне која се савршава. Одатле је јасно да за другобрачне, као за оне који више нису девствени, није заповеђено да им се дају свеће. При томе одређено је да окади младенце, по узору на Товију који је, запаливши јетру и ерце рибе, димом и молитвом отерао демона противника часних бракова. Заручење почиње возгласом: "Благословен Бог наш..." након чега се произноси јектенија "У миру Господу се помолимо" са нарочитим прозбама за слуге Божије "које се сада међусобно заручују". После јектеније свештеник чита две молитве заручења и обавља само заручење женика и невеста говорећи: "Заручује се слуга Божији (име), слушкињи Божијој (име), у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин". Ове речи се произносе три пута, при чему свештеник чини прстењем крст најпре над главом женика, а потом исто тако над главом невесте, и ставља им прстење на четврти прст десне руке. Кум им три пута мења прстење, услед чега невестин прстен као залог остаје код женика, а жеников код невесте. Затим свештеник чита закључну молитву, у којој моли Бога да благослови и учврсти заручење које је обавио, сећајући се при томе значења прстена, онако како је оно представљено у Светом Писму. После молитве произноси се кратка сугуба јектенија са помињањем слугу Божијих који су се заручили једно другом, и тиме се обред заручења завршава. У данашње време непосредно након заручења обавља се и венчање.
 









Венчање
 
У данашње време одмах по завршетку заручења, без отпуста, женик и невеста улазе у храм са упаљеним свећама у рукама, док свештеник иде испред њих са кадионицом и пева стихове 127. псалма: "Блажени вси бојашчисја Господа" ("Благо свима који се боје Господа"), а народ на сваки стих припева: "Слава Тебје Боже наш, слава Тебје". Заустављају се испред налоње на коме леже крст и Јеванђеље. Обично им се под ноге поставља платно беле боје. Свештеник изговара "поучну беседу" у којој објашњава значај и важност Свете Тајне брака. Одмах затим он поставља питање женику и невести да ли су међусобно сагласни да ступе у брак и да се нису обећали другом лицу. Тек пошто добије задовољавајуће одговоре свештеник почиње савршавање Свете Тајне литургијским возгласом: "Благословено Царство..." Затим се произноси јектенија "За вишњи мир и спасење душа наших..." са посебним прозбама за "за слуге Божије (имена) који се сада сједињују у брачну заједницу, и за спасење њихово, Господу се помолимо". После јектеније свештеник чита три молитве у којима тражи од Бога да "благослови брак овај" и супружницима подари "живот миран, дуговечност, целомудрије, међусобну љубав у свези мира", да их удостоји да виде децу своје деце, да испуни домове њихове пшеницом, вином и јелејем. По завршетку ових молитава свештеник узима венце (круне) и ставља их на главу најпре женику, а потом невести, говорећи: "Венчава се слуга Божији (име) слушкињом Божијом (име), у име Оца и Сина и Светога Духа, амин", односно: "...слушкиња Божија (име) слугом Божијим (име)..." Стављајући венац, свештеник њиме чини знак крста над главама женика и невесте, и пружа им да целивају иконицу која се налази на његовој предњој страни, са представом Спаситеља на жениковом венцу, а Мајке Божије на невестином. Након стављања венаца, свештеник општим благословом три пута заједно благосиља женика и невесту, говорећи сваки пут: "Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их". Уобичајено је да се ове речи сматрају за тајносавршавајућу формулу, јер се након њиховог произношења брак сматра закљученим, а женик и невеста - супружницима. Циљ због кога се приликом закључења брака стављају венци, добро је објаснио свети Јован Златоуст: "Венци се на главе оних који ступају у брак стављају као знамење победе, како би показали да они пре брака нису били побеђени страшћу, те да као такви приступају и брачној постељи: то јест, као победници над телесним похотама. А ако се неко, уловљен сладострашћем, предао блудницама, шта ће му, као пораженом, венац победе на глави?" Поред тога, света Црква овенчава оне који ступају у брак и као Цареве потомства које ће од њих произићи. Затим се произноси прокимен: "Ставио си им на главе венце од драгог камења; живот су тражили од Тебе, и Ти си им дао" и чита се Апостол, из посланице светог апостола Павла Ефесцима, зач. 230 (5, 20-33), где се објашњава значење Свете Тајне брака, као савеза по узору на сједињење Господа Исуса Христа са Црквом, и излажу узајамне обавезе супружника. После Апостола и "Алилује" чита се Јеванђеље по Јовану зач. 6 (2, 1-11), о свадби у Кани Галилејској, где је Господ Исус Христос учинио Своје прво чудо. Потом се произноси сугуба јектенија у којој се помињу супружници, кум, стари сват и остали "које свештеник хоће", а после возгласа чита се молитва. Даље следи прозбена јектенија која се завршава литургијским возгласом: "И удостој нас, Господе..." и певањем молитве "Оче наш". Онда се доноси "заједничка чаша" са вином, коју свештеник благосиља молитвом и даје супружницима да три пута пију из ње, прво муж потом жена. Ово означава да су они од сада дужни да живе у нераскидивом савезу, да нераздељиво управљају својом имовином и користе је као заједничку, и да између себе деле чашу радости и чашу туге, срећу и несрећу. После тога свештеник спаја десне руке младенаца (везује их платном), покрива епитрахиљем и води их три пута у круг око налоња, при чему код првог опхода пева "Исаије, ликуј", код другог "Свјати мученици" и код трећег "Слава Тебје, Христе Боже наш". Круг означава вечност, а ово обилажење показује завет супружника да ће вечно чувати брачни савез, то јест док су живи неће га раскинути ни због каквог разлога. Трикратним обилажењем око налоња као да се призива Света Тројица да буде сведок овог завета. Затим уз произношење посебних поздравних свештеник скида венце са супружника и чита две молитве у којима моли за њих благослове Божије, при чему другу молитву чита окренувши се лицем ка њима и благосиља их руком. Затим је одређено да се прочита нарочита молитва "за разрешење венаца", која је раније читана "у осми дан", јер су у старини супружници седам дана после венчања носили венце, који су били начињени од миртиних или маслинових гранчица. На отпусту се спомињу "боговенчани цареви" Константин и Јелена, као распространитељи православне хришћанске вере и свети великомученик Прокопије који је научи дванаест жена како да са весељем и радошћу иду у мученичку смрт, као на свадбену гозбу.
 
Обред за другобрачне
 
Након смрти једнога од супружника, или након развода, брак се може склопити и други, па и трећи пут, изузев када је реч о свештенослужитељима. Иако други брак не сматра за грех, света Црква га ипак допушта некако нерадо, гледајући на њега као на "снисхођење" људској слабости, према изразу светог Григорија Богослова. Други и трећи брак су у древној Цркви сматрали за лек против блуда. Ово се види из тога што је за другобрачне био одређен посебан обред, краћи и мање свечан, који садржи молитве покајног садржаја. Другобрачни при томе добија и епитимију, ако се први брак распао његовом кривицом - њему је забрањен да годину или две приступа причешћу Светим Христовим Тајнама, док се трећебрачном причешће забрањује читавих пет година.

Код "Обреда за другобрачне" карактеристично је то што се приликом заручења не чита свечана молитва "Господе Боже наш, Ти би сапутник слуги праоца Авраама..." и нема јектеније "Помилуј нас, Боже...". На венчању се не пева 127. псалам, супружницима се не поставља питање о њиховој добровољној сагласности и не произноси се велика јектенија. Читају се друге две молитве, у којима свештеник тражи од Бога да им подари "обраћење цариника, сузе блуднице, исповест разбојника". У старини (према правилу Никифора Исповедника, Патријарха Константинопољског, које се штампа у Великом Требнику) другобрачнима нису стављали венце на главе. Обред за другобрачне служи се обично онда када и женик и невеста ступају у други брак. Ако је пак или женику или невести то први брак, служи се, како је прихваћено, потпуни чин венчања. У црквеној пракси древне Русије трећи брак је дозвољаван само "по нужди", а обављан је по чину за другобрачне.