Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице
Дечији логор у НДХ Јама безданка Јама безданка Јама безданка Српски светитељи Српски светитељи

AНЂЕЛИ У ПАКЛУ “НДХ”

Страдање деце у хрватским логорима током Другог светског рата

 

 

Током четири године рата, од априла 1941. до маја 1945. године, више десетина хиљада српске и друге деце је страдало широм НДХ. За 74.360 деце, пописаних именом и презименом, а старости од једног дана до 14 година, је утврђено да је страдало на територији коју је обухватала тадашња хрватска држава, како наводи Душан Бурсаћ у својој књизи „Анђели у паклу“. Током другог свјетског рата, једино мјесто у свијету где су постојали специјални логори за уништавање деце је била Независна Држава Хрватска.

Усташе су српску децу клали, набијали на бајонете, кували у казанима, живу бацали у бунаре, јаме и пећине, гушили отровима и содом, уништавали глађу, жеђу и хладноћом и на све могуће начине а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије истину о страдању те невине деце како тада тако и данас послије толико година. Веома чест случај је био и спаљивање српске нејачи, а посластица им је било да у колијевку ставе сламу па запале, и тако би изгорило и дијете и колијевка. Оваквих случајева је било много. У околини Глине су усташе ухватиле 25-оро српске деце, повезали им руке на леђа жицом и поредали укруг око сијењака тако да су им ноге биле унутра. Сијењак су запалили а деци су изгореле ноге до кољена, након чега су их усташе бацили на цесту где су деца умрла у највећим мукама. Свједоци говоре како су у Маглају усташе муслимани и цигани често пролазећи пјевали: “Павелићу када ћеш нам рећи, да идемо српску децу пећи!“

 

У усташком стану у Грачацу су српску децу сјекли живу, вадили им џигерице, пекли на жару и давали мајкама да једу, а оне су јеле мислећи да је то животињско месо. Миле Бајић, земљорадник из Габрића свједочи да је кад се вратио из збијега пред усташама кући, нашао на огњишту под цријепом своје шетомјесечно дијете печено. У Дивоселу су на Илиндан 1941. године усташе пекли двоје деце на ражњу и тјерали Србе да једу месо. Оваквих примјера је безброј.

 

Истражујући геноцид над децом у НДХ се наилази и на невјероватну причу из Ливна када је хрватски усташа, иначе месар, објесио у свом месарском излогу располовљено новорођенче и на његовим половинама написао :“СРПСКО ОДОЈЧЕ!“

Кости деце су разасуте дуж обје обале Саве, од Крапја до Дубичких кречана, шумама Крндије, Кошутарице, по Млаки, Јабланцу, Старој Градишци и другим стратиштима. Јасеновачки крематориј-Пичилијева пећ, Граник, Скела, Сабласно језеро, Логор ИИИ Ц, само су нека мјеста у централном дијелу логора где су убијана и деца.

 

У Доњој Градини на 117 хектара се простире највеће дечије гробље у свијету. У 125 до сада откривених гробница су пронађени дечији скелети, а у некима су само покопана деца. Просјечна старост ове деце је износила око 7 година.

Најновијим истраживањем и увидом у преко 1000 докумената, међународна комисија за истраживање геноцида под водством др Србољуба Живановића утврдила је да је само на јасеновачким стратиштима страдало преко 30.000 деце.

 

Драгоје Лукић, преживјело дијете са Козаре, прошао је кроз злогласни логор Јасеновац и ослобођен 26. августа 1942. заједно са другом децом из Јастребарског и Јован Кесар и још неки преживјели Козарчани утврдили су до сада да је у усташки логор Јасеновац и друге логоре депортовано 23.858 само козарачке деце. Најмлађи су били у колијевци, а најстаријима је било тек 14 година. Данас је познато такође именом и презименом и 19.432 детета са Козаре страдала само на јасеновачким стратиштима. То су само они за које се успјело утврдити идентитет. Морамо напоменути да је послије ослобађања логора Јастребарско 26. августа  1942. од стране партизана, много деце остало, наиме, партизани су повели са собом само здраву децу. Та деца су након повлачења поново сакупљена и враћена у логор.

 

У неким крајевима, нарочито тамо где је била српска већина становништва, побијено је најмање половина становника, док су нека села потпуно угашена. Тако је нпр. у Босанској Градишки пред рат живјело 32.000 становника, а побијено их је 9.400, а међу њима око 5.500 деце, док је само у Јасеновцу из среза Градишког убијено 3.689 деце. У општини Босанска Дубица, са изразито српским становништвом, где је уочи рата живјело 28.000 становника, побијено је тачно пола становништва, а од тог броја 4.099 деце. Стожерник тзв. „Хрватске крајине“ у Бања Луци, др Виктор Гутић, поручио је крајем маја 1941. сљедеће: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, а друге Савом без лађа. Издао сам драстична наређења за њихово економско уништење, а слиједе нове мјере за потпуно истребљење. У том погледу имам одријешене руке. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих“. На пријему код римокатоличког жупника Кауриновића у Приједору Гутић је допунио своју пријетњу : „Ову српску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њихову децу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици“. Сличну изјаву о уништењу српске деце дао је и римокатолички свештеник Дионизије Јурчевић, иначе усташки официр и кољач: „У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Данас није гријехота убити ни мало дијете од 7 година које смета нашем усташком поретку. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.

 

Велика непријатељска офанзива на Козари почела је 10. јуна 1942. године под командом њемачког генерала Штала и трајала је до 4. јула. 2. Козарачки народно-ослободилачки партизански одред "Др Младен Стојановић" супроставио се са око 4.000 српских бораца њемачко-усташко-домобранским снагама које су бројале око 40.000 војника, опремљених у то вријеме најсавременијим оружјем и војном логистиком. Офанзива је окончана средином јула, а из обруча, којег су партизанске јединице пробиле 4. јула на пропланку Патрија, на слободну територију су изишле само мање паризанске јединице и мали број становништва. У оружаним борбама погинула је половина бораца 2. Козарачког одреда "Др Младен Стојановић" и преко 33.000 српских цивила. Преживјели Срби, њих преко 70.000 депортовано је у јасеновачке логоре и тамо на звјерски начин побијено, а међу њима и већ поменути број српске деце, без оне деце убијене у Драксенићу и Дубичком православном гробљу, као и без оних жена и деце побијених у збијегу код манастира Моштанице. Тачан број страдалих Срба са Козаре никада није пописан.

 

У тој офанзиви на Козару је истријебљено потпуно 130 села. Усташка наредба тада је гласила: „Сва лица затечена у борби стријељати. Све становништво похватати и спровести у сабирне центре а мушкарце изнад 14 година отпремити у концентрационе логоре. При покушају бјекства без милости употријебити ватрено оружје. Младе жене и ђевојке транспортовати на рад у Њемачку; старије жене и децу отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника.“

 

Средином августа 1942. Године, Макс Лубурић је са јасеновачким усташама починио страховите покоље по славонским селима у којима су се налазили и бројни Срби из Поткозарја. Том приликом убијено је 1.267 Козарчана. У Мословачкој Дубрави налазило се више од 300 жена и деце из Кнежпоља. За кратко вријеме овде је убијено 88 деце. У селу Пиоковцима, 15. августа 1942, спаљено је 70 жена и деце са Козаре. Највећи усташки злочин у Славонији почињен је у селу Слобоштини. Ту је 16. августа 1942, убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165 било са Козаре. Жртве су повезали жицом и живе бацали у пет великих бунара. Овај стравични догађај преживјела је 15-годишња Станка Панић из села Требовљана, која свједочи: „Кад су нас потјерали према бунарима, усташа ме је снажно ударио кундаком и ја сам пала у дубоки шанац обрастао купином. Мој брат Здравко и сестре од стрица Драгиња, Јованка, Зора и Радосава убијене су у сеоској православној цркви. Моје рођаке Анка, Душанка, Зорка и Стана Пашалић, поклане су и бачене у један од дубоких бунара у црквеној порти. Овде је смрт нашло много жена и девојака из Бистрице и Требовљана. У дубоким бунарима угашен је живот око стотину деце из наших заселака Чикића, Гускића и Лајића. Касније смо их препознавали по ођећи. Даница и Гроздана Шиник из Милошева Брда извукле су из једног бунара и свог четворогодишњег брата Душана.“О страдању жена и деце у јасеновачким логорима свједочило је неколико преживјелих логорашица које су се самим чудом спасиле и изнијеле свијету истину о геноциду над српском и осталом децом.

Једна од њих је и Мара Вејновић-Смиљанић која свједочи о догађајима у логору Стара Градишка, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимали малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке с децом у већи круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су с пушком и бајонетима на њих и силом су их раздвајали. деца и мајке су се чврсто збијали, запомагали, отимали. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе су их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се продужавале у најстрашнијем болу, покушавале су да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих постајала је све већа, у највише случајева и физички коначна“.

Мика Мандић из села Турјака јуначки се супротставила усташама и није допустила да јој одузму двогодишњег унука Луку. Убили су их заједно поред логорског зида. Јованка Лукић из Милошевог Брда скамењено је гледала док јој узимају једну по једну ћерку Госпаву, Зорку, Драгињу, Стајку и Јелку. Кад су пошли по сина јединца Ђоку скочила је на зликовце као лавица. Убили су их у загрљају. Стравичном призору отимања деце од мајки у логору Стара Градишка присуствовала је и десетогодишња Савка Лајић из Бистрице. Она каже да је у том великом метежу видела како је једна жена увила своју бебу у плетенице косе и скочила у дубоки бунар у логорском дворишту.

Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3-4 часне сестре, ишле од собе до собе, носиле су канте с текућином и кистовима мазале деци уста. Гласно су говориле да је то текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. деца су се превијала од болова, а јауци и крици постајали су све ужаснији. Малишани су болно цвилили: „Мајко, умирем“, „Сејо, боли ме“, „Тетка, жедан сам“. Дечија тијела грчила су се и почела падати, а како мјеста није било рушила су се у гомили као љеса. Измјешале су им се руке, ноге, главе. Отварале су се живе ране на тијелима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима, и то је трајало данима. Група логораша, коју су усташе за то одредиле, трпала је у деке мртву децу и односила на мјеста за уништавање лешева... И призор гушења деце у плинској комори, који сам гледала, био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора била је пуна голе деце, набацане једно на друго, на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу живих дечјих тијела, носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Прије пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем, врло окрутним зликовцем. Једно дијете, старо годину дана, лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашчењио је дијете и бацио га на гомилу уз псовке, а затим је дао налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

 

У овом злогласном логору у Стаој Градишци, на хиљаде деце је било згурано у казамате са бетонским подом, где је некада био обор за свиње. Међу овом децом су се шириле заразне болести у великој мјери, а прехрана кукурузним брашном је била недовољна па је значила свјесно убијање деце глађу. Дечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, јер није имао довољно хране у исушеној дечијој кожи. Када би се та кожа натегла прсима, није се враћала на мјесто већ би остајала згужвана. Зуби су деци испадали заједно са комадима чељусти и свако дијете је било тешки смртни болесник. Томе су се придружиле и заразне болести као што су тифус, дифтерија, грип, оспице, хрипавац, пјегавац, шарлах и друге. Помор ове деце је био по 40-50 дневно. Усташе су децу неспособну за живот гушили плином, а лешеве деце су бацали на једну хрпу у дворишту, одакле су их гробари носили на гробље, али се дешавало да лешеви остајали по неколико дана у дворишту међу још живом децом. деца су дословно лежала у гомилама на поду једући међусобно властите измете а многа деца су умирала и од жеђи јер ни воде није било.

 

Љубо Врањеш, преживјели логораш свједочи : „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: “ Молим вас, да ли би га дозволили мени?” И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према детету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: “ Да ли си ишта видио или чуо?” Рекао сам да ништа нисам видио. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.

 

Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, дечак од 14 година, преживио је логор Јасеновац је свједочио какав је био његов боравак у Јасеновачком мучилишту. Усташе су овом 14-годишњем дечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Милош каже: “Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увијек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најприје би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Двије жељезне шине, причвршћене на висину од једног метра, могле су одједном да приме шест логораша.”

 

Крајем лета 1942. Лубурић је примијетио да се много деце налази на таванима радионица и по затвореничким баракама, те је наредио усташама да прегледају цијели логор и покупе сву децу. Тако се открило да се у логору налази преко 400 деце. Лубурић је дао сву ту децу регистровати и смјестити у посебне просторије да би се васпитавала у усташком духу. Хвалио се коко ће од њих направити нове јањичаре. Међутим, Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју деце, чинило им се да одгој не напредује довољно у усташком духу, а установили су и да су та деца великом већином српска. То су пријавили Лубурићу, те је он одлучио да се та деца ликвидирају. Усташе су ту децу одвели у групама од 60-80 у Градину, где су их Цигани заклали и закопали. Овде напомињемо да су многе злочине у Градини већ од 1942. године вршили и Цигани гробари који су помагали усташама у обављању прљавих послова. Они су клали, убијали маљевима, вадили златне зубе те силовали. Ово су радили само неки цигани, а у НДХ су готово сви Цигани истријебљени, већином у јасеновачким логорима, а усташе су их у логору третирали као и Србе. Ова свједочења о страдању ове и друге деце су дали Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека,као и други преживјели логораши .

 

Српска деца са Козаре која нису убијена у самом Јасеновцу или Старој Градишци, била су одведена у друге логоре, где су умирала од глади и болести, јер су усташе биле увјерене да је немогућ спас ове деце јер је за то мањкало простора и средстава, и да деца само мијењају мјесто умирања. Хиљаде српске деце је одгајано у усташком духу у разним заводима за васпитавање од стране часних сестара или је подијељено ревносним католицима да их васпитавају као римокатолике у мржњи према својим коријенима, а стварајући од њих нове јањичаре. У овој акцији су активно учествовали католички свештеници са одобрењем високог римокатоличког клера.

 

У транспортима из Старе Градишке у Загреб крајем јула 1942. је доведено у прихватилиште на Јосиповцу 800 српске деце, од којих је за само неколико дана помрло 530, а њихова тијела су умотавана у папир и сахрањена као безимена на посебној парцели на гробљу Мирогој у Загребу. На Мирогоју од 1967. године постоји мала спомен плоча о страдалој козарачкој деци.Током августа 1942. године је у Стакленик Загребачке надбискупије и Јеронимску дворану смјештено 972 српске деце, од којих је убрзо умрло 306. Кроз Стару Градишку је прошло око 10.000 српске деце, а само је у лето 1942. у Јастребарско отпремљено 3.591 дијете.

 

Први логор за српску децу је основан у Горњој Реци код Крижеваца. Логор је основан уз помоћ усташког министра удружбе Ловре Сушића, а био је под руководством “усташке младежи”. Сврха овог логора је била да се мала српска деца одгајају у усташком духу и од њих створе нови јањичари. Како свједоче преживјели из овог логора, у логору је свакодневно вршена обука деце која су била обучена у мале усташке униформе. Силили су их и да свакодневно пјевају усташке пјесме од којих је, по сјећању Живка Мишљеновића једна гласила: “Пушка пуца, а топ риче, грми као гром, то усташа бојак бије за хрватски дом.” Први транспорт у овај логор је стигао 24.јуна 1942. године са око стотину српске деце из логора Уштице. Други транспорт такође са стотину деце је стигао 2. јула, трећи са око 200 деце 4. јула и четврти транспор поново са око 200 деце 13. јула. Овај први логор је постојао до 14.августа 1942. године, када су прживјели мали логораши, њих око 300 пребачени у логор Јастребарско. Од почетног броја допремљене српске деце умрло је око 250, док је 50 послано у Заразну болницу у Загреб где су помрла.

 

У књизи „Нови Мароф“ Милана Бруновића постоји неколико свједочења о овом логору, па износимо само неке цитате због преопширног текста. Милица Хасанец-Галаш из Горње Реке свједочи: „...Деце у логору је било много. Тачан број никада нисмо сазнале...Виделе смо и то како понеко дијете изађе напоље, дотрчи до травњака, баца се на земљу и грицка траву, пасе...Мој брат Звонко ми је причао да деца умиру од неке болести или глади, па кад их закопавају или бацају у бунар камионима довозе другу. Бунар у који су највише деце побацали, полијевали су вапном, а кад се тај напунио дечијим лешевима, закопавали су децу иза дворца, али то тако површно, да су често дечије кости вириле напоље. Осим тога усљед распадања лешева надалеко је страшно заударало. Ако би неко дијете нешто скривило или тешко оболело, бацили би га у подрум, где би убрзо умрло...“

 

Учитељица Зденка Бруновић наводи: “...По свему се видело да су ти мали људски створови усташама на терет, да им сметају, да треба чинити све да их што прије нестане. О томе свједоче и поступци према деци. Злостављали су их, убијали, и то за сваку и најмању грешку или преступ, иако заправо ни грешке ни преступа није било. Пазили су на сваку гесту детета, као да су чекали кад ће погријешити, да би их могли казнити, а те су казне најчешће биле мучење па смрт... Они би дијете шчепали и ставили на муке, и то такве муке послије којих или под којима би дијете издахнуло... Људи који би пролазили близу дворца наилазили су на мртва дечија тијела, сасвим плитко, набрзину закопана и то одмах иза дворца. Пролазници би опазили одсјечене дечије руке, све до лаката...“

 

 

Дечији логор у Сиску       

 

Дечији логор у Сиску започео је са радом  3. августа 1942. године, када је послије подне истог дана доведено  око 1.300 деце из логора Млака и Стара Градишка. Логор је био под управом Усташке надзорне службе и под покровитељством Женске лозе усташког покрета. Логор је био смјештен у основној школи у Сиску, солани Реис, самостану сестара реда Св. Винка и Соколском дому. Већа деца су била смјештена у недовршеној згради „Соколане“  а њих око 200 у доби до 3 године, смјештено је у самостанској згради. У Сисак је стигло до краја октобра 1942. године у неколико транспорта преко 7.000 српске деце са подручја Козаре, Баније, Лике, Кордуна и Славоније.

 

У недовршеној згради “Сокола” није било ни врата ни прозора, а у солани је владао стални пропух јер је зграда била урађена тако да би се сол могла лакше сушити. На подовима на којима су деца лежала, без одеће и покривача једва да је било нешто сламе. Пошто није било никакве хигијене, деца су била потпуно запуштена, замазана од измета и ушљива. Тако се у логору развијају епидемије пјегавог и трбушног тифуса, дизентерије, шарлаха, па је услед тога настао велики помор деце а просјечно их је умирало и до 50 по исказу гробара који је ту децу покапао. Једно вријеме је лијечник и управник логора био Антун Најжер, који је српску децу масовно ликвидирао затрованим ињекцијама.

 

Према усташким подацима, у дечијем логору у Сиску је умрло 1.152 деце, док је према исказима неколико свједока, а између осталог и гробара, помор деце био око 5.000 случајева. Многи људи су долазили и тражили да им се деца дадну на исхрану, а када је а колонизација деце почела да добија масовни карактер усташе су забраниле даљње давање деце. Логор је ликвидиран 8.јануара 1943. када су преживјела деца послана у Јастребарско. Приликом стизања последњег транспорта деце у Загреб сестри Драгици Хабазин, предсједник хрватског црвеног крста у ЗГ је рекао: ”Зашто сте навукли толико те православне деце у Загреб, тиме нисте учинили услугу ни поглавнику ни хрватској држави!

 

 

 

ЈАМЕ БЕЗДАНКЕ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ СРПСКОГ НАРОДА У ЛИЦИ 1941. до 1945.    

 

 

1. Шаранова јама, Велебит, Јадовно. Од маја до краја аугуста 1941. убијено батовима и ножевима и у њу бачено око 15.000 жртава: Срба и Жидова.

 

2. Јама на Гргином бријегу, Велебит, Јадовно. Удаљена од Шаранове јаме 7 и од логора Јадовно 1,5 км. Јун - аугуст 1941.

 

3. Јарчја јама, код Рисове главе, Аланак, у близини села Дивосела. У њено гротло је 6. аугуста 1941. бачено 78 Срба, мушкараца, жена и њихове деце.

 

4. Двије јаме, 40 м од самог логора Јадовно, Велебит. Мај - крај аугуста 1941. године.

 

5. Јама Бадањ на Попратњаку, сјеверозападна страна Велебита код села Ступачиново, Јул - аугуст 1941. око 10.000 жртава.

 

6. Јама Близница, у пређелу Ступачинова, према Карлобагу, Крижац. У времену јун - аугуст 1941, око 450 Срба усташе убиле ножевима и бациле у њену провалију.

 

7. Јама на Плочама, Ступачиново, Башке Оштарије. У неколико наврата током јуна до аугуста 1941. усташе бациле око 2000 Срба.

 

8. Јама Кијавац, 7 км удаљена од Карлобага, у правцу Велебита. Око 200 Срба измасакрирано и бачено од усташа у исту аугуста 1941.

 

9. Маратовска јама, код Кистања. Усташе су 6. јуна 1941. мучиле, поклале и бациле 550 - 600 Срба, мушкараца, жена и деце.

 

10. Вранзина јама, такођер код села Ступачиново, у пређелу Велебита. Јул - аугуст 1941. усташе измасакрирале и бациле у исту 250 мушкараца, жена и деце.

 

11. Јама Јасеновац, изнад заљева Крижац, удаљена од Карлобага око 7 км средином аугуста 1941, усташе побиле и бациле у исту 150 - 200 Срба.

 

12. Јама на отоку Пагу, у пређелу Фурнажа, у Пашком каналу. Од јуна до аугуста 1941. у њу су усташе бациле неколико хиљада измасакрираних српских цивила.

 

13. Јама Јамина, изнад Трибуња, код засеока Љуботић. У јуну и јулу 1941. усташе поклале и у исту бациле 188 српских сељака.

 

14. Шевића јама, код села Врановине, у Пазариштима, према Буџаку или бившем српском насељу Крушчици, које је потопљено за потребе акумулационог језера "Крушчица". Поклано и бачено у јаму 2.000 Срба, мушкараца, жена и деце. Жртве потопљене. Нису есхумиране ни достојанствено сахрањене.

 

15. Јама на Кулашевој страни, у пређелу Разбојиште, поред цесте Госпић - Оточац. У јулу 1941. у неколико наврата усташе побиле и бациле у исту 155 Срба.

 

16. Јама Орешковић станови, у близини жељезничке станице Личко Лешће, уз цесту Госпић - Оточац. Током маја, јуна и јула 1941. усташе убиле и бациле у њу 200 мушкараца, жена и њихове деце.

 

17. Мацолина јама, прозвана по зликовцу, усташком сатнику Марковић Стипи Мацоли. Налази се у близини цесте Госпић - Оточац, између Јанча и Личког Лешћа. Од априла до краја аугуста 1941. године и маја 1945., у исту усташе поклале и бациле 2.700 српских цивила, претежно жена, деце и стараца.

 

18. Јама Угљенача, у близини Личког Лешћа. Ујулу 1941. усташе усмртиле и бациле у њу 1.600 Срба, мушкараца, жена и деце.

 

19. Јама Ператове драге, налази се недалеко Мацолине јаме, код Личког Лешћа. У јаму су усташки злочинци бацили 380 Срба.

 

20. Јама Думан, налази се у шуми између Јанча и Личког Лешћа. Од априла до средине аугуста 1941. усташе побиле и бациле 520 српских цивила.

 

21. Јама Св. Ана, налази се недалеко католичке цркве у Горњем Косињу. Од маја до аугуста 1941. из српских косињских села усташе су масакрирале и бациле у њену провалију 200 Срба, већином жена с децом.

 

22. Јама Павкуша, Јањачка коса, 2. аугуста 1941. бачено у исту 170 Срба.

 

23. Јама Нездравка, налази се уз пут више Доњег Косиња и Вукелића. 10. аугуста 1941. усташе заклале и бациле у јаму 190 Срба.

 

24. Јама Дулиба, код Башких Оштарија, на Велебиту, ујулу и аугусту 1941. усташе побиле и бациле 500 српских цивила.

 

25. Јама Цотинка, налази се на путу од Перушића према Јањачкој коси.

 

26. Јама Ошпорача или Ошеповача, код Широке Куле.

 

27. Јама Голубњача, Кузмановача

 

28. Јама Сњежњача, Кузмановача

 

29. Јама Кварте, код Перушића.

 

30. Јама Руњевац

 

31. Јама Дупчан, код Рибника

 

32. Ћошићјама, код Коњског Брда

 

33. Јама Крижаново брдо, у Дражици

 

34. Јама у Барић (Девчић Драги)

 

35. Јама у Бужину, село Бужин

 

36. Понор јарак, Заблате

 

37. Катина јама бр. 1

 

38. Катина јама бр. 2

 

39. Катина јама бр. 3

 

40. Јама на Кизи (К-1274)

 

41. Кршка вртача, на Велебиту

 

42. Јама на Мишкулин брду

 

43. Јама на Садиковцу, на Велебиту

 

44. Сладовачка јама, Велебит

 

45. Сурлинајама, Медачка плантажа

 

46. Јама у Шупљој главици

 

47. Бездан у Трновцу, испод Велебита

 

48. Јама Биљевина, Косињ

 

49. Јама Кланчићу, налази се на улазу у Косињски Буковац.

 

50. Леваровпонор, у Доњем Пазаришту. Обишла је 20. аугуста 1941. талијанска санитетска комисија В. талијанског армијског корпуса, пише у њеном извјештају од 1. 9. 1941. Усташе у њу бацале заточене Србе довођене из логора Госпић.

 

51. Јама Шимин Грич, Јањачка коса.

 

52. Ташинајама, Пазариште, недалеко од Шевић јаме.

 

53. Јама код зграде опћине у Горњем Косињу.

 

54. Јама Шеготинка, између Оточца и Косиња, близу села Црног језера.

 

55. Јама код села Метка, Госпић. Усташе убијале и бацале у јаму Србе прије него би их довели у логор Госпић.

 

56. Јама Јасиковац, код Госпића, у јуну и јулу 1941. масакрирани Срби.

 

57. Јама Тучић, понор, Грачац. Налази се између жељезничке станице Грачац и села Штикада код насеља Враце. Удаљено од Грачаца 1 км. У њу су усташе бацале Србе из Грачаца и околине. Од 27. јула до 1. аугуста 1941. масакрирале и бацале у јаму 500 жртава.

 

58. Јама Плана, изнад Буџака, Кланац, Перушић.

 

59. Јама Јелар, код Штикаде, Грачац. Усташе усмртиле и бациле у њу 2. аугуста

1941. године 60 Срба, мушкараца, жена и њихове деце из села Подкоса и његових српских заселака.

 

60. Јама Модринка, на Каврикама. 4. аугуста 1941. усташе побиле и бациле неколико десетака српских сељака, код Крчића на барама.

 

61. Јама Јамурка, на Каврикама, Грачац. Рачуна се да у њој и Модринки има око 600 српских жртава. Хладним оружјем, ножевима и батовима, побијени и бачени у јаме.

 

62. Јама под брдом Мандић

 

63. Јама у Пањевићима, Грачац

 

64. Јама Рупа, Бријешће, Грачац

 

65. Јама у Обрадовић гају, у Брувну

 

66. Јама на Сталаћу, Грачац

 

67. Мратова јама, у Промини, Грачац

 

68. Јама у Реснику, Грачац

 

69. Јама у Штикади, Грачац

 

70. Јама Јасенар, испод Тупала. Убијени српски сељаци и бачени у јаму аугуста 1941.

 

71. Јама Провалија, Вратник на Вранику, Грачац

 

72. Јама Понори у Криваку (три јаме) крај пута ка Грачацу. Током јула и аугуста 1941. године усташе су убиле и бацили у јаме 220 српских цивила.

 

73. Јама на планини Кук. Једна на успону цесте Доњи Лапац - Удбина, удаљена од цесте 80 метара, и друга на Јавнику, изнад села Ораховац. Покољ Срба 19. и 26. јуна 1941. С мјеста злочина побјегао Војислав Милеуснић.

 

74. Јама Јасеновача - Јасиковача, Бубањ код Боричеваца, Доњи Лапац. 20. јуна и 3. јула 1941. усташе су побиле неколико десетака Срба, мушкараца, жена и деце и бациле у јаму.

 

75. Делић јама у Завољу, код села Скочаја, између Бихаћа и Небљуса (на старом путу), убијено и бачено у исту 27. и 28. јула 1941. 862 српска цивила из сусједних српских села Босне и Лике, од којих из села Миљиновца 82, Личког Петровог Села 20. Побјегло је изјаме недокланих шесторица Срба, мушкараца.

 

76. Јама Качетина, село Лички Осреци, Доњи Лапац, 2. јула 1941.

 

77. Јама код Цазина, убијени и бачени у њу Срби из села Бировача, опћина Доњи Лапац.

 

78. Јама Ајдукуша, изнад села Бунића, Кореница.

 

79. Зелена пећина, на Љубову, Кореница, јун 1941. Покољ српских цура.

 

80. Јама Голубњача, крај Пријебоја, недалеко Плитвичких језера, 12 км од Коренице, близу куће Чорак. Усташе су 31. јула 1941. године побиле и бациле у јаму 119 мушкараца, жена и деце с Љубова и у још неколико наврата 900 српских сељака из више села и заселака кореничког краја.

 

81. Јама Бездануша, на Думану.

 

82. Јама у Радосовцу, бр. 1, Кореница.

 

83. Јама у Радосовцу, бр. 2, Кореница.

 

84. Јама у Бајновцу, Кореница.

 

85. Јама у Козјој драги, код Висућа, Кореница.

 

86. Келчева јама, близу цесте Удбина - Ловинац.

 

87. Пекина јама, у Шарић крчевини, између Пријебоја и Личког Петровог Села.

 

88. Бездан код Црногјезера

 

89. Јама у Јандрић драги

 

90. Јама – понор Руљевац

 

91. Јама Глуваја

 

92. Сиљал јама, Дубраве

 

93. Јама Шеготинка, Кутарево.

 

94. Јама у Прокикама, Оточац

 

95. Јама у Липовљу,Велебит.

 

96. Делкова јама. Прозвале је саме усташе по имену зликовца Делка Богданића. Налази се крај Лешћа, недалеко Оточца, на путу према Госпићу. У њу су довозили и доводили Србе из логора Госпић и убијали ножевима.

 

97. Јама Шкрамница, Кутарево, на врху шуме Шкрамница, недалеко Бриња. Усташе су 25. јуна 1941. године сјекирама и ножевима усмртиле и бациле у исту 16 Срба, међу којима и свештеника Скенџића и судског званичника Раду Рајчевића.

  

(Ђуро Затезало "Радио сам свој сељачки и ковачки посао" СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА)

 

“Главни узрок рата јесте у охолости човека према човеку и у охолости народа према народу.
Од охолости помрачава се ум, те људи не виде Бога. А чим људи изгубе Бога из вида,
губе свест о томе да ја сваки човек сваком човеку брат”
Св.Николај охридски и жички