Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице
Почетна Документарни филм о јеромонаху Роману (Матјушину)

Мир теби, који усамљен идеш...


Јеромонах Роман је истакнута појава у руској духовној култури


Наталија Љасковска

12.10.2012.

   

Песме-молитве нашег савременика, јеромонаха Романа, чије стваралаштво данас поштује на хиљаде људи представљају директан наставак духовног наслеђа преподобног Романа Слаткопојца, Грка, који је живео средином V века у сиријском граду Емесу, чији спомен славимо 14. Октобра.

Глас јеромонаха Романа сам први пут чула у вреви уличне буке, кроз нечији отворен прозор:

Уколико те је несрећа задесила,

Ако не можеш да одагнаш тугу,

У јесен благу, у јесен тиху,

Изађи што пре до мог извора.

Иза извора је бели храм,

Гробље старо...

Овај заборављени крај

Русија нам је оставила!


Свет је одмах постао другачији, срце се винуло у висине. Набавила сам снимке, стално сам их слушала. Чак нисам ни размишљала: било би лепо упознати се с овим човеком, ближе га упознати. Довољно ми је било једноставно да живим у свету његових песама, обасјаном светлошћу Христовом. Судбина је укрстила наше путеве неколико година касније: радила сам на глави антологије «Руска поезија. ХХ век», који је посвећен савременој поезији. Она би без песама јеромонаха Романа, безусловно била непотпуна, иако се његови стихови лепше доживљавају кад су праћени музиком: у извођењу аутора стичу продорну дубину и трагизам.


Међутим, кад смо се срели, јеромонах Роман не само да није могао да пева, није могао чак ни да говори и ништа није чуо. Причало се: дао је завет ћутања, кажњен је, забрањено му је да узима гитару у руке. Касније се испоставило: прехлађен, с температуром 39 степени, цепао је дрва на мразу, из ушију и грла му је потекла крв...


На његов позив, кренули смо да га посетимо у скиту октобра месеца 2002. године. Наслушавши се прича познаника како су јурили џипом зими преко леда реке Лочкино, како су пропали, тонули (тамо је дубоко!) са страхом сам се питала: да ли да путујем? Међутим, дан пре поласка враћала сам се с посла нешто после девет увече: мрак, бљузгавица, после метро станице «Черкизовска» - агресивна гомила фудбалских навијача (била је нека врло битна утакмица на стадиону «Локомотиве») преко моста, поред пијаце (која је још радила) крећу се гомиле људи који дању продају и још ко зна ко. На мосту је гужва, блато, препуни мини-бусеви, који крше сва могућа саобраћајна правила, псовке и ништа друго... У ваздуху се осећало скоро материјализовано зло. И мене као да је нешто ударило у чело: кувајући се сваког дана у овом праобразу пакла чега се бојим? Да ћу да потонем идући у духовну обитељ великог песника руске земље?! Па то је срећа: «Ко се није давио, тај се није молио» - певао је у мом срцу његов глас.


У Псковску област смо кренули из Минска, одатле у село Боровик, даље смо се возили чамцем. Све око нас је било предивно: чинило се да не постоји ништа друго осим овог равномерног струјања реке, мира посред руске природе.


Благодати су пуне сенице,

Зарасло језерце кади маглом,

Мир теби, који усамљен идеш,

И ономе ко ти уточиште пружи!


Дочекао нас је на доку, благословио нас је. Био је бос (запањило нас је то што је унаоколо било блато, а ноге су му биле потпуно чисте), у старом подраснику, исфлеканом од боја: увек је у послу, на острву је много тога урађено његовим рукама. Дрвеће је било украшено јарко црвеним лишћем, иза малог храма у част иконе Мајке Божије «Взисканије погибших», вешто украшеног дрвеном резбаријом, њихали су се лила жбунови иван-чаја. Свуда је владао идеалан ред. У келији – полице направљене својим рукама, пуне светоотачких, богословских и литургијских књига, свуда су биле иконе, на зиду – портрет старца Николаја, који је дао благослов «монаху с гитаром», како су тада погрдно оца Романа називали хулитељи, да гради «храм у мочвари». Тада још није било скита Ветрово. Отац Роман каже: ма какав храм у мочвари? Отац Николај одговара: «Биће храм.» А отац Роман: «Оче, знате ли где је то? Тамо је мочвара, забачено је!» «Не, биће храм» - одговара. И рекао је с које стране, преко којих људи ће овај храм бити подигнут. И заиста, прошло је две-три године и све се дословце остварило. Отац Николај је веома волео јеромонаха Романа, све је молио да га бране од напада (којих је много претрпео у свом веома тешком животу). Учетељев завет захвални калуђер је запечатио стиховима:


Кажи, оче, како да се спасавам,

Којим путем да кренем?

- Од младих година немој се улизивати,

Немој лукаво мислити на путу.

Немој огаравити икону Божију,

Трудећи се да не заостанеш за свима,

Гордошћу, ситничавошћу, лажју, -

Све је то гнусни грех.

..................................................

Немој тињати, гори, док имаш снаге,

Гори док је душа чиста.

И до незнаног гроба,

Гледај само у Христа.


«Старац Николај Гурјанов је дуго година и сам свирао хармонијум и певао је песме. Управо он ми је омогућио да схватим да певање може бити наставак молитве. И он је дао благослов за снимање мојих песама на касете,» - каже отац Роман.


Разговарали смо дописујући се, а две монахиње, које су допутовале заједно с нама да помогну у домаћинству, одлично су разумевале оца и преко гестова. Поклонила сам му икону «Спас Благоје Молчаније», свој невешти рад, на којој је Христос приказан «у нетрулежној лепоти кротког и ћутљивог духа» (1 Петр. 3, 4), у обличју младалачки дивног Анђела у Царској одежди. Христове руке су прекрштене на грудима чиме је изражена суштина Његовог ћутања: «Он неће завапити и неће подићи глас Свој» (Ис. 42, 2). Икону «Спас Благоје Молчаније» посебно воли и поштује наше православно монаштво у чијој средини се пракса исихазма и «умне молитве» која је код нас дошла са Свете Горе Атон у XIV веку и данас сматра најблаготворнијом за ум и срце молитвеног отшелника.


Жао ми је што ова икона у древна времена није могла бити позната преподобном Роману, који је назван Слаткопојцем – она се може срести само у Русији. Јер, «Благоје молчаније» је такође било део његове судбине. Свети Роман није био нем у медицинском смислу, његова «немуштост» је била условљена вербалним јазом између мишљења и говора – муцањем, осим тога, није имао музички слух. Ипак, дечак је веома желео да служи Богу, постао је клирик у Константинопољу при храму Свете Софије. Патријарх Јефимије је истицао Романа због искрене вере и врлина, али се то није свиђало његовим друговима. На једном од богослужења уочи Божића, изгурали су Романа на амвон, приморавши га да поје катизме (био је обичај да се певају на празник). Храм је би препун, служио је патријарх, били су присутни цар и дворска свита, сви су видели срамоту младог клирика. Тужан, дуго се молио испред иконе Пресвете Богородице, а ноћу му се Она јавила у сну, дала му је свитак (на грчком «кондактион») и заповедила му је да га поједе. Свети Роман се повиновао и одмах је надахнуто смислио свој знаменити кондак празника Христовог Рођења: «Дјева днес Пресушчественаго раждајет, и земља вертеп Неприступному приносит; Ангели с пастирми славословјат, волсви же со звјездоју путешествујут; нас бо родисја Отроча Младо, Превечниј Бог.» Преподобни Роман од Богородице није добио само дар писања, већ и извођења црквених песама. До свог упокојења стигао је да напише око хиљаду дела, којима хришћани већ двадесет векова славе Господа.

Како славе двадесет векова ако је св.Роман из петог?


Песме-молитве јеромонаха Романа (Матјушина) представљају директан наставак духовног маслеђа Слаткопојца. Преко њих је довео у храм многе људе, који су пре него што су чули његов богонадахнути глас, остајали глуви за црквене молитве.


«Ови стихови су заиста талентовани. У њима се налазе одјеци древне хришћанске поезије и руске класике, народни мотиви и врло савремен, жив и јасан поглед аутора на свет,» - сматра архимандрит Тихон (Шевкунов).

А књижевник И.К.Рогошченко је афористички и прецизно окарактерисао мисију јеромонаха Романа: «Он је велики православни руски песник, који је поезији вратио Правосалвље, а Православљу – поезију»:


Песник је онај ко ће одбацивши вреву,

Прецртати телесно «ја»,

Песник је увек барјактар

У крсном протицању живота.

...Ноћу је јеромонах Роман служио бденије.


Много скривених тренутака верујући човек доживи у целом свом животу. А ја никад нећу заборавити бденије у скиту Ветрово. Отац Роман је одржао службу не испустивши ни звук. И ово безгласно Богоопштење је као катарза преокренуло моју душу...


Кад наступи смртни час

Душа ће почети да пребира

У чему да се утврди.

Тада јој нико неће бити мио

кад више не буде имала снаге

Ни да плаче, ни да се моли.

У бујици непрекидне лажи,

Коју речју живот зовемо,

Затрепериће утеха.

Не наше гласне речи,

Не приче пуне хвале –

Већ поноћна молитва.

Кад је човек у потпуној тишини,

Насамо с иконама,

У благословени час,

Заборављао на цео свет,

Призивао Христово име,

Дисао Најслађим Спасом.


Неколико година касније позвала нас је Лилија Петровна Смирнов, московска познаница, коректор књига јеромонаха Романа. Код ње смо се срели с баћушком. Каква је била наша срећа кад смо поново зачули његов тихи глас, који нам је постао толико драг!

Он не воли да прича о себи: «Читајте песме – тамо је све,» и често понавља да су Александар Матјушин и јеромонах Роман – различити људи. Александар Иванович Матјушин је рођен 16. новембра 1954. године у Рјапчевску, малом селу у Брјанској области у Трупчевском рејону, одакле је родом и сам Бојан-појац «Слова о Игоревом походу».

Ко зна? Можда је и сам отац Роман један од достојних потомака великог Бојана.


Отац је родом био из сељачке породице, мајка, Зоја Николајевна, учитељица у школи. После мужевљеве смрти постала је монахиња.

Зоја Николајевна, у монаштву Зосима, упокојила е 1994. године, њој је посвећено на десетине синовљевих песама, у њима су тесно испреплетени бол и љубав:


Живот без маме је попут растанка

И опраштање од живота свог.


Саша Матјушин је похађао совјетску школу, писао је песме, али их никоме није показивао: ниво рејонских новина га није задовољавао, а где и коме још може да се обрати, није знао. После школе је радио као столар, радник у фабрици силиката, као уметнички руководилац у Дому културе, наставник музичког у школи. 1972. године уписао је филолошки факултет Калмикског државног универзитета. Призив ка монашком осамљивању чуо је још у младости, у песмама је звучало: «Желим да постанем схимник». Прекретница у његовом духовном развоју наступила је 1980. године: одлазак у манастир Светог Духа у Виљнусу, 1981. године – у Псково-Печерски. Монашки постриг је примио 1983. године, а 1985. године је рукоположен за јеромонаха. Служио је у Кијево-Печерској лаври, затим у парохијама псковског намесништва – у Кјарову, у Каменецу. Зима 1990. године је представљала судбоносну границу – лекари су изрекли смртну пресуду. «Дом туге, дом туге, кућа што на Неви стоји, сместили су ме, повратили...» - написаће касније о том времену, и још: «Тамо сам се крвљу умио, шта да се ради – заслужио сам». Господ се смиловао слуги свом Роману.

Од 1993. године живи и служи у скиту Ветрово. Али они који његов живот замишљају као да пријатно седи окружен руском природом, биће врло далеки од истине.


Лети: рад на острву, сусрети, путовања у братске манастире у Белорусији и Србији. Први пут их је посетио у годинама рата, по повратку је написао књигу «Тамо је моја Србија». У Пољској, у женском манастиру у Бјалистоку отац Роман је заједно с монахињом Гаврилом осликао иконостас. Посетио је и Јерусалим којем је посетио много потресних стихова: «Јерусалиме, Јерусалиме, ти си мој светли сан! Јерусалиме, Јерусалиме, граде мог Христа...» Зими, у скиту под сметовима које нанесе мећава, у дугим месецима осамљености, слика иконе, чита, одговара на мноштво писама. Једном од својих «летњих гостију» је причао:

- Бива и немира, али кога човек да се боји? Највећи страх није од дивљих животиња, само да не дођу звери на две ноге. Криминалци? Дешавало се да наврате свакакви. Али, зашто их се плашити? Они траже помоћ, лепу речи, виде крст... Треба се плашити оних који нису пријатељи крста... Вукови кажете? Јесте, има овде и вукова, и дивљих свиња. Једне ноћи ме је њихов бат пробудио. У тами нисам могао да видим јасно кроз прозор. Помолио сам се, све се утишало. Ујутру сам погледао – читав снег је био угажен вучјим траговима.

У зимском миру и осамљености се рађају стихови. Кукулије и кондаци светог Романа Слаткопојца у хришћанском богослужењу се одликују «слашћу слаткопоја», они су китњасти, пуни понављања, иако се срећу и афористички редови: «Нежењеног нагриза туга, а ожењени се мучи у вреви. Бездетни тугује, онога ко има много деце бриге море», «Гледајући на земаљска весеља, размишљајући о ономе што сам видео, почео сам да тугујем поставши свестан колико је горка чаша овоземаљског живота!».

Јеромонах Роман, који је раније за сваку песму бирао посебну мелодију и аранжман, све ређе придаје значај лепоти звучања, све чешће једноставно рецитативом чита своје стихове-молитве.


«Он је развио непогрешив тоналитет читања, који у потребном тренутку прелази у продоран узлет мелодије, кад није могуће другачије завапити исто као што у литургији постоји органика преливања псалама, проповеди, молитава и духовног појања, све има своје место, свој редослед,» - пише Људмила Иљјуњин. А ево речи Валентина Распутина:


«Глас који пева себе у потпуности даје у име жељеног преображаја и свег себе поново проналази. На мање не пристаје. Тако је и с Русијом: он се не задовољава њеним делом у будућој срамоти, потребно му је да се цела прослави и устане.»


1999. године у Пскову, на празнику словенске писмености и културе покрај зидина храма Свете Тројице подигнут је гигантски зид висок неколико спратова, с којег је мешовити хор од хиљаду гласова изводио дела Глинке и Рахмањинова, а у финалу су дечји, женски и мушки гласови изнад целе Русије као моћну звоњаву звона узнели песму-молитву „звонара целе Русије“.


Звон звона лебди изнад земље,

А у манастиру братски хор пева:

„Господи, помилуј!“

.............................

Боготражитељи стоје, моли се народ.

Русија је још жива, Русија још пева:

„Господи, помилуј!“


24. јануара 20102. године јеромонаху Роману је уручена Сверуска књижевна православна награда светог Благоверног Александра Невског у Просветитељском центру Светог Духа у Александро-Невској Лаври. „Јеромонах Роман је истакнута појава у руској духовној култури. Проћи ће свега неколико година и име јеромонаха Романа и скит Ветрово ће за православца постати симболи препорода наше отаџбине,“ – сматра доктор филолошких наука, професор, академик Руске академије образовања, Александар Корољков.

С овим се слаже цела Русија, цео словенски православни свет.


Специјално за „Столеће“


„РУСИЈА ЈЕ ЈОШ ЖИВА“

документарни филм



Документарни филм о стваралаштву јеромонаха Романа Матјушина, чија је поезија постала препознатљив симбол руске духовне културе. Јеромонах Роман је појац, звонар Свете Русије, који је вратио поезији- Православље, а Православљу-поезију. Његове песме певају и слушају на свим континентима Земље. То је поетска проповед, где су се реч и молитва, по Милости Божијој, слили у једно.

О његовом животу и стваралаштву  говоре: Архимандрит Тихон Шевкунов-намесник Сретењског манастира у Москви, протојереј Владимир Попов,  Виктор Захарченко-уметнички руководилац Кубањског Козачког хора,  академик Александар Корољков, певачице Жана Бичевскаја и Ирина Скорик, музичар Генадиј Пономаров и драмски уметник Александар Михаилов.


Документарни филм је снимљен  по захтеву Министарства културе Русије, а режисер филма је Валентина Матвејева из Петрограда.


"Русија је још жива"-Јеромонах Роман


Ваше преподобије!

Позивамо Вас у Санкт-Петербург ради учествовања на шестом Међународном фестивалу Хришћанског филма „Невски Благовест“. Фестивал ће бити одржан од 19. до 25. новембра 2012. године. Манифестације у оквиру фестивала одржаваће се у сали за концерте и изложбе „Смољни сабор“ у духовно-просветном центру „Свјатодуховски“, у Свето-Тројицког Александро-Невској Лаври, у Државном музеју историје религија, као и у Нахимовској и Суворовској војној школи.

Свечано отварање фестивала биће одржано 19. новембра у 18.00 у Смољном сабору. Ове године фестивал је посвећен 300-годишњици  Свето-Тројицке Александро-Невске Лавре. Приказивање филма „Русија је још жива“ биће одржано 21. новембра у 19.00 у духовно-просветном центру „Свјатодуховски“.



С поштовањем:


Председник Организационог комитета

Фестивала „Невски Благовест“,

Намесник Свето-Тројицке

Александро - Невске Лавре,

Викарни епископ Санк-Петербуршке епархије

Епископ Выборшки Назарије (Лавриненко)


Руководилац пројекта

Међународни фестивал

Хришћански филм „Невски Благовест“,

новинар Р. М. Јевдокимова









Отац Роман Матјушин Јеромонах Роман Матјушин Јеромонах Роман Матјушин Јеромонах Роман и мати Зосима Почетна