Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице

о.Олег Стењајев

 

Беседа на књигу светог Божијег пророка Данила

 

 

Желео бих да поразговарам са вама о књизи пророка Данила, која у себи садржи задивљујућа предсказања о древним и будућим царствима и повест о животу неких Божијих пророка. Ова Књига такође говори о Христовом Царству и о последњима данима људске историје, управо: о бици Богу верних људи са светским духовним “Вавилоном” греха. Нека нас благослов Божији не напушта у току читаве ове беседе. Свјатиј пророче Божиј Данииле, моли Бога о нас!

Књига пророка Данила почиње речима:

“Године треће царовања Јоакима цара Јудина дође Навуходоносор цар вавилонски на Јерусалим и опколи га. И Господ му даде у руку Јоакима цара Јудина и дио судова дома Божијега, и однесе их у земљу Сенар у дом бога својега, и метну судове у ризницу бога својег” (Дан. 1, 1-2).

Овде видимо какву је трагедију Израиљ доживео 605. године пре Христа, кад је у Јоакимове дане, треће године владавине овог јудејског цара Навуходоносор, вавилонски цар дошао до Јерусалима и кад је, како је речено у Библији, опколио овај град. Мноштво Израиљаца је било заробљено, многи од њих су били претворени у робове и послани у Вавилон како би живећи тамо испуњавали вољу незнабожачких владара, паганског цара. Зашто се таква трагедија догодила у животу јеврејског народа? Зашто се у животу верујућих људи понекад дешава да њима почињу да господаре, да управљају, незнабошци, јеретици, па и горе од тога – безбожници-атеисти? Зашто Господ ово допушта? Јер је директно речено да му Господ народ “даде у руку” његову, то јест, у руку цара Вавилонског...

Зашто Господ понекад као да даје свој народ у руке оних управитеља, који немају никакве везе с нашом светом вером? То се дешава због тога што верујући људи вређају Бога, и Он, Који је толико милостив, Који је тако дуго трпео њихова лоша дела шаље им, на крају зле и глупе старешине, незнабожачке, јеретичке и безбожне владаре како би поробили Његов народ. Господ овакву невољу допушта не би ли се људи, нашавши се у том ропству, можда сетили свог Саздатеља и кајали и молили обраћајући се Једином Господу Богу са свом простодушношћу и искреношћу срца. И то вавилонско ропство које је израиљски народ трпео више од 70 година веома личи на ово “вавилонско ропство” у којем ми и дан-данас живимо: јер од фебруара 1917. године до данас нама владају безбожни владари и нема православих монарха, царева који би нас штитили и чували свету православну веру, који би спасавали руски народ од свакаквих опасности. Овај текст из Данила ми нарочито добро разумемо, зато што живимо у периоду који веома личи на време које се описује у овој Књизи. Истина, ситуација древних Израиљаца је била још гора од наше, савремене: њих су све протерали из рођене земље и одвели у вавилонску земљу у којој су их претворили у робље.

Међутим, и нас сад такође неки протерују с наше земље. У Москви неки људи купују станове од Московљана-староседелаца и селе их ко зна где, а неке чак и у гроб. Припрема се “Закон о земљи” по којем ће се куповати и распродавати готово сва најбоља земља Русије, по којем ће се она давати у откуп зеленашима и прекоморским банкарима. Живимо у време кад се овде, на својој рођеној земљи православни човек не осећа као домаћин; он се бојажљиво осврће око себе: само да некога не увреди, зато што се појавило много разних иновераца и странаца, који на све начине покушавају да нас угњетавају, а неки од њих се отворено ругају нашој традицији и обредима. Они нам се смеју право у лице чинећи такве злочине од којих се човеку диже коса на глави. У стара времена, док Русија још није била просвећена светлошћу Христове вере, кијевски кнез Олег је кренуо у поход на Цариград само зато што тамо руским трговцима нису дозвољавали да се купају у јавном купатилу. Увређен овом чињеницом кнез Олег је објавио рат Грцима и кад је извојевао победу он их је натерао да плаћају данак и закуцао је свој штит на капији Цариграда. Данас нашу браћу и сестре убијају, руске жене и децу силују. Ово се дешава у многим земљама такозваног “блиског иностранства”. Ово се сада дешава и у Москви! А влада ћути, власт ћути, зато што нема монарха, нема цара, православног владара, који би хришћански народ заштитио од саблазни ливонских и агарјанских, од саблазни безбожних и паганских.

У прошлом столећу Руси су започели ослободилачки покрет на Балкану како би од турског јарма спасили нашу истоверну и једнокрвну браћу – Бугаре и Србе. И ми то не можемо да заборавимо. Тада је погинуо огроман број руских војника и то је заиста био подвиг у име победе Православља, зато што је иста вера за руског монарха и за сав наш народ представљала једину основу да заборави на спокојан и миран живот и да се одлучи на војни поход. А сада, кад исту ову истоверну и једнокрвну нашу браћу Србе бомбардују из америчких авиона, кад их хватају и убијају у њиховој сопственој земљи ми ћутимо као да тако и треба да буде. Већ сам једном говорио о томе да за време грађанског рата нико није хтео да прихвати руске емигранте зато што их је било јако много – више од два милиона. И показало се да је Србија једина земља, која је прихватила око милион руских избеглица: Срби су на нас гледали као на своје, на православне, на Словене. И у свакој гимназији је направљено место да руска деца имају где да иду у школу. Сваки завод и фабрика су направили места да би Руси и Рускиње негде могли да зараде за хлеб. Они су нам тада помогли... А данас ми не помажемо нашој српској браћи која су нас штитила. Иако су они у току читавог низа векова били наши “вечни” савезници, ми сада игноришемо њихову несрећу. Данас нису Срби заборавили, већ ми, да су они наша браћа, исте вере и исте крви.

Прогони, најезде безбожника, пагана, увек се обрушавају на народ Божији онда кад ми сами постајемо неверни. Многима смо остали дужни, многе смо заборавили, многе смо издали.

Не бринемо се о оној руској браћи и сестрама, који се налазе у “блиском иностранству” као таоци: тамо им се последњима допушта да дођу до воде, до хлеба, тамо их избацују из редова и вичу: “Ви сте Руси, идите у своју Москву!” Међутим, није лако отићи у Москву. Како човек да прода стан који треба да остави ако му то не дозвољавају? Како да купи карту ако неће да му је продају? Лично познајем једног човека који је причао како су га “исељавали” из Бакуа. Сваког дана су му у рано јутро куцали на прозор палицама и викали: “Шта? Још ниси отпутовао?” Затим су му запалили терасу, истукли дете, претили његовој жени. Овај човек је причао да је последња кап у чаши његовог стрпљења било када су његову стару мајку избацили из реда за хлеб само зато што је Рускиња, зато што је православна.

Кад наводим овакве примере из савременог живота ни у коме не желим да изазовем осећање злобе. Не! Не! И још једном – не! Желим да пробудим осећање самилости. Подсећам да је у Библији речено: “Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите првицу сироти, браните удовицу” (Ис. 1, 17). И на другом месту читамо: “Дакле док имамо времена да чинимо добро свакоме, а особито онима који су с нама у вјери” (Гал. 6, 10). Ако желите да чините добро попричајте с избеглицама којих су препуне железничке станице. То су несрећни људи који су протерани само због тога што су Руси. Потребна им је ваша помоћ, али ако ничим не можете да им помогнете, макар се помолите за њих. Они су нагрнули овамо, у Русију, и ни овде никоме нису потребни: овде други командују, други улазе у наше станове, на нашу земљу, у предузећа, у наше куће. Овде се не ради о разлици у крви, то не би било толико битно, то није тако важно, овде се ради о томе да иноверни људи, који не припадају нашој вери дозвољавају себи да господаре над народом Божјим, над руским народом. Хајде да се чешће сећамо како нас сама реч Божија учи да се односимо према иноверцима, према људима који су непријатељи Православља. Апостол Јован Богослов у својој посланици пише: “Који год преступа и не стоји у науци Христовој онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу, и не питајте се с њим; јер ко се упита с њим, прима дијел у његовијем злијем дјелима (2 Јн., 1, 9-11).

Дакле, у дане Навуходоносора дошло је до поробљавања израиљског народа, и на хиљаде Јевреја се нашло у заробљеништву међу незнабошцима. Вавилонско царство је тада било огромно и моћно. То је била држава у којој су се људи у току дугих векова клањали многим боговима. Формирајући се у току миленијума у Међуречју ови култови су у дане Навуходоносора достигли свој врхунац, пуноћу свог развоја. Међу заробљеницима који су одведени из земље Израиљске била су четири дечака: Данило, Ананија, Мисаило и Азарија – верујући, благочестиви дечаци. Због тога што су били веома привлачне спољашњости (то су били лепи дечаци, снажни и јаки), цар Навуходоносор их узима на свој дворац како би они ту расли, образовали се и васпитавали, а касније постали његове слуге. “И рече цар Асфеназу старјешини својих дворана да доведе између синова Израиљевијех, и од царскога сјемена и од кнезова младића на којима нема мане, и који су лијепа лица и научени свакој мудрости и вјешти знању и разумни и који могу стајати у царском двору, па да их учи књигу и језик халдејски” (Дан. 1, 3-4).

Цар не издаје наредбу да се изаберу просто младићи, или просто младићи који су “лијепа лица”, или просто који су “научени свакој мудрости и вјешти знању”, већ такви да буду “од царскога сјемена и од кнезова”, како би имали славно порекло, како би их касније претворио у Халдејце, у “становнике Вавилона” који би могли да заступају интересе незнабожаца међу самим Израиљцима. Међутим, да би ове младиће васпитали за своје далекосежне интересе Вавилонци су одлучили да их преваспитају, преиначе и промене.

“А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго” (Дан. 1, 7).

Тако и данас многи шаљу децу на школовање у иностранство како би се она научила нечем другачијем, како би постала другачија, како би се изродила у ко зна шта, како би постала потпуно туђа нашој традицији и култури. Недавно сам посетио једну породицу у којој су родитељи били веома поносни на то што се њихово дете већ четири године школује у иностранству. Кад сам почео да разговарам с овим дечаком испоставило се да руски говори са страним акцентом (!), да размишља о новцу, о бизнису, о томе какво ће место заузети у друштву “нових Руса”. И то више није руско дете: њега је унаказило ово туђе неправославно васпитање, овај трулежни дух католичког и протестантског, или тачније речено – паганског Запада.

У књизи Левитској читамо: “Од сјемена својега не дај да се однесе Молоху, да не оскрнавиш  имена Бога својега” (18, 21). Молох је мрски идол ватре којем су на жртву приношена мала деца. Понекад су их само провлачили кроз “молохов” огањ (4 Цар. 23, 10). Тако су и у нашој земљи до недавно готово сву децу гурали на поклоњење “вечитом огњу”. Под маском поштовања сећања на погинуле војнике био је обновљен овај пагански култ који нема ништа заједничко са хришћанским сећањем на погинуле. И многи су се клањали овом “вечитом огњу”, веома многи. А нама, православнима, је познато шта је то “вечити огањ” – “огањ вјечни, приправљен ђаволу и анђелима његовијем” (Мт. 25, 41). Из Светог Писма знамо да демони обитавају у идолима и зато они људи који су се клањали “туђим боговима приносише жртве ђаволима, не Богу, боговима, којих нијесу знали, новим, који из близа дођоше, којих се нијесу страшили оци наши” (5 Мојс. 32, 17). И сад наши прекоморски “суседи” с Истока и Запада такође желе да се руска деца клањају “туђим боговима” и да “приносе жртве демонима”. А да ли можемо да дајемо своју децу Молоху, овом духу разврата? Не дао Бог!

Нови “богови” данашњег света су “они који се боду”, блудни рок-“музичари”, филмске звезде, секс, дрога, компјутерске игре, порно-видео индустрија, алкохол, коцкарске игре и остало томе слично. Шта с омладином ради рок и поп музика која у својим метаморфозама свету стално и изнова показује нове демонске гримасе музикантске лакрдије?  Савремени правци у музици као што су “техно”, “рејв”, “транс”, “хеви-метал” и други све дубље и дубље погружавају свест наше деце у чулну џунглу непристојних звукова који унакажавају њихову свест и подсвест. О савременим кумирима омладине може се нешто рећи речима законодавца Мојсија: “они чинише својим боговима све што је гадно пред Господом и на што Он мрзи” (5 Мојс. 12, 31). Наша деца се заиста налазе у веома опасној ситуацији и Данилова књига може да нам сугерише каква она треба да буду да би се успешно одупрла паганском духу “савременог Вавилона”.

Шта, дакле видимо: ова четири дечака су смештена међу другу децу и младиће који су били васпитавани на двору цара Навуходоносора. У овом дворцу су се веома лепо бринули о царским дечацима: облачили су их у лепу одећу, хранили, давали су им најраскошнија јела, вино, чинили су све како би они били здрави, снажни и лепи, како би стекли сјајно васпитање. Међутим, настао је веома озбиљан проблем са израиљским младићима: они су одбили да једу храну с царске трпезе, коју су незнабошци покушавали да им неметну упркос Закону Господњем: “Дух Христов у њима, напријед је свједочио” (1 Петр. 1, 11) њима – старозаветним људима да се “овај род изгони само молитвом и постом” (Мт. 17, 21). И они су се трудили да не деле трпезу са незнабошцима, јер се њихова заједничка трпеза завршавала многим заједничким гресима и пијаним лудовањем, а уздржање у храни је мајка свих добродетељи. Пророк Осија за нечастиве трпезе каже: “И они ће јести, а неће се наситити; чиниће блуд, а неће се множити; јер престаше служити Господу. Блуд, вино и пиће завладали су срцима њиховим” (Ос. 4, 10-11). Међутим, пагани су покушавали да некако објасне, да образложе због чега младићи треба да једу царску храну, којом су се ови бојали да се оскрнаве, да пију вино; они су говорили: “Па иначе ће младићи бити мршави, њихова лица ће бити мршава, биће ружни, болесни, лоше ће учити.” Свет увек налази оправдање за своје грехове, налази их зато што их тражи, а тражи их зато што “људима омиље већма тама неголи видјело; јер њихова дјела бијаху зла”(Јн. 3, 19).

Пун сто представља смисао живота за многе људе. Сто, препун хране, на којем се дими месо, мирише свежина салате и прелива се вино радује очи читавог веселог друштва, које се окупло на пир. Међутим, сваки пут кад нас неко позове на овакав “празник за стомак” треба да се упитамо: зашто и ради чега да седнем за овај сто? Шта ме овде највише привлачи?

Човек никада не треба да се плаши да каже реч НЕ. Свети младићи Данило, Ананија, Мисаило и Азарија се нису плашили да кажу ову реч. Многи, нарочито млади хришћани се из осећања лажне скромности не усуђују да некога одбију, нарочито оне којима млад човек не би требало ни да приђе, јер то није пристојно. Морамо имати на уму да је наш свет подељен на своје и туђе, и без обзира на то да ли ми то желимо да примећујемо или не - то је управо тако. Свети младићи о којима читамо у књизи Данила не само да су то схватали, већ су и живели у складу са тим.

Један младић по имену Михајло је када му је било 14 година био позван на журку код своје другарице из разреда. Овај дечак је увек маштао о томе да постане свештеник. Међутим, после једне такве вечери проведене у друштву неверујуће “девојке” изгубио је право на своју машту, јер је настала канонска препрека за његово рукополагање... Грех понекад непоправљиво изопачава наш живот. Управо зато морамо да избегавамо грех, да се боримо против њега као праведни Јосиф (1 Мојс. 39, 12) или благочестиви Финес (4 Мојс. 25, 7-8).

Уколико те је саблазан већ сустигла супротстављај јој се свом снагом своје душе. Мораш да знаш да одлучно поставиш препреку безакоњу. И у ма какву, чак и најблагочестивију “духовну одећу” да се заодева грех, треба да знаш да кажеш НЕ искушењу. Сви ми треба чешће да се сећамо поуке Премудрог: “Сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове” (Пр.Сол. 1, 10-15).

Веома често и сад, кад савремени пагани покушавају да мотивишу некако зашто наша православна деца не треба да посте они наводе следеће аргументе у корист своје тачке гледишта: кажу да деца треба да расту, да буду јака, снажна, да се у њима одвија полно сазревање, да уче, те да стога треба много да памте и да зато треба да уносе што је могуће више беланчевина, масти и разне раскошне хране, најслађе и најукусније.

И тада се Данило Амелсару којег је старешина евнуха ставио да пази на децу обратио с предлогом: “Огледај слуге своје за десет дана, нека нам се даје вариво да једемо и воде да пијемо. Па онда нека нам се виде лица пред тобом и лица младићима који једу царско јело, па како видиш, онако чини са слугама својим” (Дан. 1, 12-13).

Млади Данило је био веома разуман; он је схватао да ће се ако се људи уздржавају од неке хране у славу Божију, ради испуњења заповести Господњих Господ побринути за здравље тих људи. И Данило предлаже евнуху: дозволи нам да десет дана не једемо ваше месо – нећемо јести оно што је забрањено; дозволи да у току десет дана једемо само поврће и пијемо само воду, а затим нас доведи, погледај наша лица и лица оних, који се преједају месом, упореди и видећеш каква разлика постоји између нас. И евнух их је у томе послушао и испитивао је младиће десет дана. “А послије десет дана,” речено је у Светом Писму, “лица им дођоше љепша и меснатија него у свијех младића који јеђаху царско јело. И Амелсар узимаше јело њихово и вино које њима требаше пити и даваше им варива” (Дан. 1, 15-16). Тако је Господ обрукао овог евнуха и показао му да Бог не оставља људе ако они чине нешто ради Њега.

Ако нешто радимо у име Божије морамо да верујемо да нас Господ неће оставити, да ће се милосрдни Владика побринути за наше здравље, за наше болести и немоћи. Уосталом, и сама наша немоћ може бити угодна Богу. Апостол Павле пише: “Доста ти је Моја благодат; јер се Моја сила у слабости показује сасвијем. Даклем ћу се најслађе хвалити својијем слабостима, да се усели у мене сила Христова” (2 Кор. 12, 9).

Кад те позивају на неко служење у Цркви, а теби се чини да немаш довољно снаге, да немаш довољно здравља – знај да ако те Господ позива на ово или оно поприште то значи да се Он већ постарао да смогнеш снаге да извршиш своје послушање онако како треба и да тиме себи нимало не нашкодиш. Међутим, ако и сам свој живот изгубимо на стазама служења Господу, шта онда? Шта може бити изнад тога да све жртвујемо ради Бога нашег? Речено је у Светом Писму: “Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн. 1, 13). А тим пре за Творца и Господа свог.

Али, читамо даље књигу Данила: “И даде Бог свој четворици младића знање и разум у свакој књизи мудрости;” (Дап. 1, 17).

Можда наша деца тако лоше уче, и тако су мало способна да овладају “књигом мудрости” зато што се не придржавају постова заједно са нама. Осим тога, за наше синове и кћери пост не сме да представља само уздржавање од мрсне хране, већ и уздржавање од представа, игранки, дивљачке музике и празног општења са неверујућим вршњацима. Можда смо сами осудили своју децу на овакво ужасно животарење кад се она стално нарушавајући свете постове или придржавајући их се неправилно, мало моле због чега им се ни не даје ни оно знање ни оно разумевање сваке књиге и мудрости какви су били даровани Данилу, Ананији, Мисаилу и Азарији.

За Данила је посебно речено да му је Господ Бог даровао још да разуме сваке “утваре и снове”. Данило је од Господа добио дар да одгонета снове и да тумачи разне визије, које могу да се догоде у животу овог или оног човека.

“И кад прође вријеме по ком цар бјеше рекао да их изведу, изведе их старјешина над дворанима пред Навуходоносора. И говори цар с њима, и не нађе се међу свјема њима ниједан као Данило, Ананија, Мисаило и Азарија; и стајаху пред царем. И у свему чему треба мудрост и разум, зашто их цар запита, нађе да су десет пута бољи од свијех врача и звјездара што их бјеше у свему царству његову. И оста Данило до прве године цара Кира” (Дан. 1, 18-21).

Видите ли како Господ благосиља младиће који се чврсто држе истините вере?

Децу од малих ногу треба навикавати да иду у храм и да стоје на богослужењу до краја; они треба да се моле код куће заједно с вама и самостално. Једина поштеда се дозвољава болесној деци, али и у том случају увек треба узети благослов од свештеника. Нормално стање детета је кад оно нарушавање поста и скраћивање молитвеног правила доживљава као грех и исповеда се због тога. Међутим, увек треба имати на уму да не смемо да приморавамо дете да пости и да се моли. Ваш сопствени добар пример треба да га инспирише на духовно делање. И апсолутно је недопустиво “кажњавати"”дете молитвама или читањем светих књига. Ако ваше дете буде поистовећивало казну и религиозни живот оно ће пре или касније осетити одвратност и према духовним књигама и према самој молитви. Напротив, казна треба да буде забрана детету да чита Свето Писмо у том узнемиреном стању у којем се налази. Не треба му дозволити да оде у храм док се не помири с млађима и док не замоли опроштај од старијих - ево шта је најстрашнија казна, ево где треба да искуси страх... И треба му дозволити да чита молитве тек онда кад, као што је речено на почетку правила “утихну сва осећања”. Не смете да заборавите на то да нећете увек бити са својом децом, да стојите изнад њих и да их учите, пре или касније доћи ће до растанка; ваш главни задатак је да научите дете самосталности у религиозном животу; религија за њега заиста мора да постане веза са Богом без које не може ни да замисли свој живот.

И ево, ови младићи су били у близини цара Навуходоносора.

Али, како је опасно бити у близини силника овога света! Деца су се нашла у зони пажње цара, његових слугу, и сатрпезника. Ми највише треба да водимо рачуна о онима који су постали објекат пажње пагана, јеретика и грешника. Свет греха с посебном пажњом прати младе, најмлађе, он управо њих жели да учини својом жртвом. И у овом напредовању Данила, Ананије, Мисаила и Азарије већ им се спремала замка, лукаво маскирана клопка.

 

Дакле, једном и заувек треба да нам буде јасно да ђаво увек тражи нашу погибељ, да он “као лав ричући ходи и тражи кога да прождере” (1 Петр. 5, 8). Двадесет четири сата дневно лукави нас вреба: он има огромно искуство развраћања, и у овом свету постоји огроман арсенал саблазни, спремних да се у сваком тренутку обруши на нас. А многи, нарочито млади, уопште нису спремни за овај коштац. Како да победе у сличној борби? Међутим, реч Божија може да дошапне младом хришћанину где се крије опасност од греха и где је његово, младићево слабо место. Апостол Павле је саветовао младог служитеља Цркве, Тимотеја, речима: “Бјежи од жеља младости, а држи се правде, вјере, љубави мира, са свима који призивљу Господа од чистога срца” (2 Тим., 2, 22). Младићка похот јесте свака “луда шкодљива жеља” (1 Тим., 6, 9). У младости човек још није спознао погибељност греха и чини га играјући се; тек са годинама, као последица сталне исповести долази дубоко разумевање онога што је учињено, истинска скрушеност због грехова. Избегавати младићке жеље значи односити се апсолутно озбиљно према проблему греха. Нема “великих” и “малих” грехова. У Светом Писму је речено: “Јер који сав закон одржи а сагријеши у једноме, крив је за све. Јер Онај Који је рекао: не чини прељубе, рекао је и: не убиј. Ако дакле не учиниш прељубе а убијеш, постао си преступник закона” (Јак., 2, 10-11). Односно, у духовном животу нема “ситница”. Зато говорећи о младићким саблазнима светитељ Јован Златоуст у њима види и оне блудне пороке који прате одређени узраст. Навешћемо само најраспрострањеније.

 

Рукоблудије (мастурбација) – ево ђавољег бича омладине! О овом греху се у Библији говори као о озбиљној препреци на путу за Царство Небеско: “Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни аџувани, ни мужеложници, Царства Божијега неће наслиједити” (1 Кор., 6, 9-10). Овај систем “сексуалног васпитања” који се данас отворено рекламира у разним школама у Русији директно подстиче децу да чине овај ужасни грех. Из Светог Писма је познато да је Онан (по чијем је имену дат назив овом пороку) прогневио Бога тиме што “просипаше (семе) на земљу”; даље читамо: “Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега” (1 Мојс. 38, 9-10). Овај грех вређа Творца који је дао живоносну силу мушком семену. Свети Јован Златоуст у својим “Беседама на посланицу Римљанима” овакав грех назива “противзаконитим расточавањем семена”. За многе младе људе он се завршава потпуном или делимичном мушком немоћу (импотенцијом). Заиста, као што можемо да прочитамо код апостола Павла, “јер сваки гријех који човјек чини осим тијела је; а блудник гријеши своме тијелу” (1 Кор. 6, 18).

Додиривање јесте једна врста онанизма кад млад човек дозвољава себи нецеломудрено понашање са девојком остајући насамо с њом. Прво искуство општења са женским полом, уколико се не буде ослањало на поредак, који је установљен заповестима Творца може се показати као почетак пада. У Светом Писму се каже да са представницама женског пола треба да се опходимо по “разуму... поштујући их као слабији женски суд и као сунаследнице благодати живота, да се не смету молитве наше” (1 Петр. 3, 7). Испоставља се да неправилно и грубо опхођење са девојком или женом може да постане препрека верујућем човеку у самом његовом молитвеном животу. Заиста, тешко је човеку да се моли када свакакве блудне помисли изазване нецеломудреним понашањем испливавају у његовој свести.

 

Хомосексуализам је грех, који како се то може прочитати у књизи “Постања”, заражава не само старог, већ и младог (1 Мојс. 19, 4). Мојсијев закон је предвиђао сурову казну за њега. “Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих” (3 Мојс. 20, 13). У Вавилонском царству је овај грех био јако распрострањен и представљао је озбиљну опасност за све верујуће дечаке и младиће. Међутим, ни данас опасност од овог греха није ништа мања. У наше време се легализовани грех хомосексуализма у Русији претворио у пробитачан занат гнусних подводача, који тргују телима руских дечака лишавајући их права на нормалан живот. Нарочито је велики број деце која се баве проституцијом из реда такозваних “беспризорних” који су беспризорни само за државу, а изопачењаци су их одавно “спазили”, угледали и “унели у приход”. Хришћанска омладина мора да зна какву опасност за њу представљају хомосексуалци – они нападају њену целомудреност. И верујући младићи морају одлучно да се противе овом греху – ма ко и ма где да им предлаже да ступе у хомосексуално односе. Апостол Павле је подучавао верујуће говорећи о опасности од разврата који продире у живот хришћанских заједница: “Писах вам да се не мијешате ако који се брат зове остане блудник, или тврдица, или идолопоклоник, или тврдица, или кавгаџија, или пијаница, или хајдук, с таковима да и не једете” (1 Кор. 5, 11). Овде, у овом тексту видимо и опасност коју представљају заједнички ручкови са оним “хришћанима”, који нису оставили свој разблудни начин живота дошавши у Цркву. Апостол позива да се са таквима чак ни не једе заједно. И тим пре је опасно пити вино заједно с развратнима, јер нас реч Божија учи: “не гледај на вино кад се румени, кад у чаши показује лице своје и управо искаче. На пошљедак ће као змија ујести и као аспида упећи. Очи ће твоје гледати на туђе жене, и срце ће твоје говорити опачине” (Пр.Сол. 23, 31-33).

У Светом Писму је такође речено: “А једне страхом избављајте и из огња вадите; а кажњавајте са страхом, мрзећи и на хаљину опогањену од тијела”(Јуд. 1, 23). Односно, и разобличавајући грешнике, који су блудом оскрнавили своје тело морамо да се потрудимо да чак ни њихову одећу не додирујемо – тако је погубан, тако је “заразан” овај порок. Говорећи о хомосексуализму светитељ Јован Златоуст упозорава: “Да би схватио колико је велики овај грех (замисли следеће): када би неко дошавши код тебе изјавио да ће од тебе, човека, начинити пса, зар ти не би побегао од њега као од веома штетног човека? Међутим, начинио си од себе самог – човека – не пса, већ животињу још достојнију презира него што је то пас: он нечему и користи. А онај који се предао разврату ничему не користи.” Књига “Поновљени закони” забрањује да се од изопачењака прима жртва за Дом Господњи називајући хомосексуалце псима: “Не уноси у дом Господа Бога својега ни по каком завјету плате блудничине ни цијене од пса, јер је обоје гад пред Господом Богом твојим” (5 Мојс. 23, 18).

Међутим, притом треба имати на уму да ако је сличан грех оскрнавио, или тачније речено, погубио твоју душу, Христос има моћ да промени твој начин живота у којем доминира страст према мушкарцима, под условом да омрзнеш тај порок и да се одлучно бориш против њега. У Посланици Коринћанима, где се о мужеложништву говори заједно с другим греховима, даље налазимо: “И овакови бијасте неки; него се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа нашега Исуса Христа и Духом Бога нашега” (1 Кор. 6, 11).

 

Наркоманија је грех у којем је смрт сигурна. Постоје најразличитији облици овог порока, тачније различите врсте самоубиства. Деца “дувају лепак”, различита уља, производе од нафте. Веома раширен облик наркоманије је када се узимају различите таблете-стимулатори, средства за спавање у великим дозама и томе слично. Отворени облици наркоманије се састоје у узимању опијума, хашиша, производа од мака и различитих синтетичких наркотичких средстава. Савремени “Вавилон” постаје све вештији у разноврсним начинима омамљивања с каснијим лаганим убијањем човека, и није случајно што се дрога зове “бела смрт”. Наркоман је пред Творцем крив као самоубица. А самоубиство се у Светом Писму изједначава с грехом богопротивљења: “Не знате ли да сте ви црква Божија, и Дух Божиј живи у вама? Ако поквари ко цркву Божију, поквариће њега Бог: јер је црква Божија света, а то сте ви (1 Кор. 3, 16, 17).

 

Међутим, без обзира на највеће саблазни светског Вавилона нада на спасење не сме да напушта срце чак ни највећег грешника. Бог може да направи чудесне промене у животу свакога од нас. У књизи пророка Исаије читамо: “Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна” (Ис. 1, 18).

Промена коју Бог чини у човековој души може се упоредити само с РОЂЕЊЕМ. И на ово рођење одозго Господ позива сваког од нас речима: “Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити” (Мт. 11, 28). Он каже “сви” позивајући свакога (а то значи и тебе), јер је само у Њему нада на спасење све творевине.

 

Дакле, ђаво заиста двадесет четири сата дневно гледа како да нас упропасти. Али наш Бог “не дрема и не спава” штитећи нас и чувајући нас. Он је наш једини СПАС, Који извлачи људске душе  из тамних дубина светског “Вавилона”, из бездана његовог муља и мрскости. И у Псалтиру светог цара и пророка Давида налазимо псалам који може да нас теши не само у све дане, већ и у сваком часу нашег живота:

 

Пјесма за пењање.

Подижем очи своје ка горама, одакле ми долази помоћ.

Помоћ је мени од Господа, Који је створио небо и земљу.

Неће дати да попузне нога твоја; не дријемље чувар твој.

Гле, не дријемље и не спава чувар Израиљев.

Господ је чувар твој, Господ је сјен твој, Он ти је с десне стране.

Дању те неће сунце убити ни мјесец ноћу.

Господ ће те сачувати од свакога зла, сачуваће душу твоју Господ.

Господ ће чувати улазак твој и излазак твој, одсад и довијека (Пс. 121, 1-8).

Једном се у Навуходоносоровом животу дешава веома чудна ствар: он сања изузетно компликован сан, који га потреса. И он сазива многе своје “враче и звијездаре и гатаре и Халдеје” (Дан. 2, 2) и каже им: “Усних сан, и узнемири ми се дух како бих дознао што сам снио” (Дан. 2, 3). Пошто је био веома паметан човек, Навуходоносору је било јасно да ће уколико им исприча свој сан, они почети да лажу и да ће га свако тумачити на свој начин. Зато је решио да провери: ако су они заиста “тајновидци” нека му сами испричају сан који је сањао, а затим нека га објасне. Међутим, нико од њих то није могао да учини. Тада се цар разгневио и наредио је да се поубијају сви вавилонски мудраци. “И кад изиде заповијест, те убијаху мудраце тражаху и Данила и другове његове да их убију” (Дан. 2, 13) – јер су и њих сматрали “тајновидцима” иако они нису били присутни за време царевог разговора са халдејским гатарима и чаробњацима. Кад је за то сазнао Данило се у молитви обратио Богу молећи да им Господ помогне да избегну неминовну смрт. Он такође моли Господа да њему, Данилу, дарује разум. И у његовој молитви постоје предивне речи: “Он (то јест Господ) открива оно што је дубоко, и скривено, зна што је у мраку, и свијетлост код Њега станује. Тебе, Боже, отаца мојих, хвалим и славим, што си ми дао мудрост и силу, и што си ми објавио зашто Те молисмо објавив нам ствар цареву (2, 22-23).

Затим Данило смело креће код цара Навуходноносора онда кад су се сви “тајновидци” разбежали, кад су сви чаробњаци били обрукани, кад је људска мудрост изгубила сваку цену – креће да одгонетне царев сан и да исприча његов прави садржај.

За време сваког владара око њега се скупља много људи који себе сматрају мудрацима. И у наше време такође постоји огроман број “мудраца-научника” који нам нуде да за пола године, за годину, у крајњем случају за 500 дана промене све у Русији. Међутим, без обзира на то што они усрдно “мудрују” не видимо да живот постаје бољи, напротив, он из дана у дан постаје све гори и гори... Да увек су на дворовима разних владара били људи који су покушавали да тргују својим знањем, да продају своју мудрост, који су тежили ка томе да искористе таленте добијене од Господа ради користи, ради личног богаћења. Међутим, права мудрост долази с годинама и представља дар Божји који се даје само богобојажљивим људима: “Ако желиш премудрост, поштуј заповести и Господ ће ти је дати, јер су премудрост  и знање страх пред Господом, и благоугађање Њему је вера и кротост,” каже Исус, син Сирахов (Сир. 1, 26-27). А данас, кад људи говоре о “мудрости” најчешће имају у виду научно-технички напредак. И пошто у механичкој свести савремене науке још једно откровење у низу откровења у овој или оној мери руши раније представе, улога прогресивних личности се даје младима. Кажу, тимови “младих реформатора” морају да надахну старце-рутинере, да их стимулишу на делатност и усмеравају на прогрес. Међутим, у ствари, веома је опасно када млади управљају земљом – то често представља знак њене деградације и скоре пропасти.  “Јер, гле, Господ, Господ над војскама,” каже Пророк, “узеће Јерусалиму и Јуди потпору и помоћ, сваку потпору у хљебу и сваку потпору у води, јунака и војника, судију, и пророка и мудраца и старца, педесетника и угледна човјека, савјетника и вјешта умјетника и човјека рјечита. И даће им кнезове, младиће, и дјеца ће им бити господари. И чиниће силу у народу један другоме и сваки ближњему својему; дијете ће устајати на старца и непоштен човјек на поштена” (Ис. 3, 1-5).

Кад видимо стање у којем се Русија сад налази не можемо да се не жалостимо: како нашим врховним владарима недостају старци-наставници, духовници-пастири и архипастири, прави мудраци, који би земљу заиста могли да усмере на спасоносни пут! Раније је у Русији сваки цар имао свог духовника; цар је тражио благослов за почетак сваког дела и молио се заједно са својим духовником, саветујући се с њим – да ли исправно жели да поступи. А данас се све ради без благослова, људи све покушаају да реше уз помоћ технике, механичким путем или људском мудрошћу која је у стварности немоћна и безумна у очима Божијим. Управо зато се данас налазимо у тако жалосној, јадној ситуацији.

Понекад владари почињу да схватају да су “мудраци”, који их окружују у ствари лопови и преваранти. Тада они, попут Навуходоносора, који се разгневио на своје “тајновидце”, уколико не кажњавају ове људе, у крајњој линији их терају од себе. међутим, неће наћи боље ако се не обрате Цркви. Може се отерати један министар и заменити другим, могу се отерати три или колико год човек хоће министара, али ако се човек који је на власти не окреће ка мудрости Божијој, ситуација остаје иста као што је и била, ако не постане још гора.

Данило је сам дошао у дворац цара Навуходоносора. А овај је хтео да убије све мудраце, павши у јарост и безумље због онога што му се догодило у сну када је видео ово чудно виђење...  И Данило каже: “Ти, царе, видје а то лик велик; велик бијаше лик и свјетлост му силна, и стајаше према теби, и страшан бјеше на очима. Глава томе лику бијаше од чистога злата, прси и мишице од сребра, трбух и бедра од мједи, голијени му од гвожђа, а стопала које од гвожђа које од земље. Ти гледаше докле се одвали камен без руку, и удари лик у стопала мједена и земљана, и сатр их. Тада се сатр и гвожђе и земља и мјед и сребро и злато, и поста као пљева на гумну у љето, те однесе вјетар, и не нађе му се мјесто; а камен, који удари лик, поста гора велика и испуни сву земљу (Дан. 2, 31-35). И затим пророк почиње да тумачи овај сан. Он објашњава Навуходоносору да је златна глава Вавилонско царство, једно од најмоћнијих на земљи. Даље, настављајући своје тумачење Данило објашњава цару да су сребрне груди и руке Персијско-миђанско царство, које ће сменити Вавилонско. Затим, говорећи о бакарном стомаку и бедрима Пророк објављује силу и славу Грчког царства које ће својим напорима створити Александар Македонски. Голени од гвожђа јесу као гвожђе чврсто Римско царство. А кад чујемо да је гвожђе помешано са глином треба да под тим подразумевамо период његовог распада. Међутим, најглавније од свега што је било откривено Данилу представља значење камена који се, као  што је речено “откину без руку” и који је ударивши, уништио кип. Овај камен симболизује Господа нашег Исуса Христа.

 

Велика царства Вавилона, Мидије и Персије, Грчке и Рима већ одавно леже у праху. А Царство које је створио Исус Христос тријумфује и данас. У својим тумачењима Данило истиче да је то вечно Царство говорећи: “А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути” (Дан. 2, 44). Сетите се речи Исуса Христа: “Саздаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати” (Мт. 16, 18). Немогуће је разорити, немогуће је надвладати Цркву Божију. Данило даље каже: “И то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека” (Дан. 2, 44). Црква брише све људске границе, она је изнад историје људских империја, људских царстава. Ко може да каже какве су биле политичке струје у древном Риму у првој половини првог века после Христа? Тога се мало ко сећа осим стручњака-историчара. А да се некада десио дијалог између Понтија Пилата и Господа нашег Исуса Христа зна читава васељена, јер оно што се након тога догодило има вечни значај.

Данило каже Навуходоносору: “...како си даклије видио гдје се од горе одвали камен без руку” (Дан. 4, 45). Господ Исус Христос није рукама човека спуштен с неба, већ је Сам сишао код нас по вољи Оца Небеског, Који је тако заволео свет да ради нас и ради нашег спасења није поштедео Сина Свог вољеног (Рим., 8, 32). И овај камен је, како је речено, сатро гвожђе, и бакар, и глину, и сребро, и злато. Римске саблазни су се разбиле о чврстину хришћанских мученика. Вавилонске и хеленске паганске заблуде нису могле да се одупру чистоти православних догми; све се то расуло, покривено је прашином и заборавом. Прах и пепео су сакрили гробнице древних владара, а царство православно, Царство Цркве се диже до Неба; оно постоји и вечно ће постојати. И Данило своје објашњење завршава следећим речима: “Бог велики јави цару што ће бити послије; сан је истинит, и тумачење му вјерно” (Дан. 2, 45). Ево каквог дивног прозрења се удостоји пророк Божји умоливши Господа да му открије царев сан и његов истински смисао. Шта се тада дешава? Навуходоносор прославља Бога и уздиже Данила изнад свих становника своје земље, изнад свих њему блиских људи. Речено је: “Тада цар узвиси Данила, и даде му многе велике дарове и учини га господарем свој земљи вавилонској и поглаварем над свијем мудрацима вавилонским” (Дан. 2, 48).

Кад говоримо о томе да Православље у Русији ипак треба да буде главна религија многи то не схватају и постављају себи питање: “А зашто треба да буде тако?” Међутим, ми добро знамо да другачије не може. У духовним, у религиозним питањима, Православна Црква мора да има све приоритете, сва преимућства, чак је и Навуходоносор, видевши, схвативши да је Господ са Данилом, пожурио да га уздигне изнад све вавилонске “мудрости”.

Међутим, нажалост, наши савремени владари су засад далеко и од такве – паганске – мудрости, они никако не могу да схвате значај народа Божијег, значај Откровења. Па ипак ће, пре ли касније, Црква у Русији, мислим, заузети место које јој припада и заиста ће овде, у овој земљи руководити наш народ, истински ће се бринути  о њему. И она ће заиста водити нашу отаџбину ка животу дивном и прекрасном у Христу и са Христом!

“И Данило измоли цара, те постави над пословима земље вавилонске Седраха, Мисаха и Авденага, а Данило оста на двору цареву” (Дан. 2, 49). Данило се није држао за власт, за њега је главно било Божанско Откровење, зато је он своју браћу по вери – Седраха, Мисаха и Авденага поставио за управитеље Вавилонске земље, а сам је више волео да остане на двору у истом положају у којем се налазио. Зашто? Зато што је он био прави пророк, истински мудрац од Господа, који је могао да посаветује цара Навуходоносора и да се кроз њега побрине за свој народ – за његово спасење.

Међутим, незнабошци нису могли мирно да гледају овај тријумф деце Божије. Ђаво никад не може мирно да гледа на успех Цркве и увек покушава нешто да учини како би нарушио црквену победу, свештени поредак. И у Библији је речено: “Цар Навуходоносор начини златан лик, којему висина бјеше шездесет лаката, а ширина шест лаката; и намјести га у пољу Дури у земљи вавилонској” (Дан. 3, 1). Замислите: цар је направио један огроман кип од злата, ставио га је на поље Дури и наредио да сви сатрапи, намесници, војни начелници, врховне судије, чувари благајне, писци закона, чувари суда, сви људи: робови, господа, обични, сиромашни, богати, кад се зачују трубе, свирале, китаре, фруле, гусле и разни други музички инструменти падну ничице пред овим кипом и да му се поклоне. “А ко не би пао и поклонио се, да се баци у пећ огњену ужарену (Дан. 3, 11). Међутим, природно је да људи који су били верни свом Богу, Богу истинитом, нису могли да се поклоне овом златном идолу, паганском кипу, јер људи који заиста верују у Бога само се Господу Богу клањају, Њему једином служе (5 Мојс. 6, 13). И разуме се, служење лажним боговима нимало не приличи православном човеку ни у наше време.

А сасвим недавно су нашу, руску децу водили под камене балване, под ове камене идоле, терали их да стављају цвеће у њиховом подножју, да стављају на свој врат црвене огрлице за псе, да обављају некакве ритуале.

И ево, верни свом Богу, благочестиви јеврејски младићи су, наравно, разумели да је пред њима – демонска саблазан. Они нису хтели да се поклоне лажном богу, златном кипу. И одмах су се нашли издајници, који су пожурили да о томе обавесте цара. “Тада се Навуходоносор напуни гњева, и лице му се промијени на Седраха, Мисаха и Авденага, и одговарајући заповједи да се ужари пећ седам пута већма него што бјеше обичај. И заповједи најјачим људима што бијаху у војсци његовој да свежу Седраха, Мисаха и Авденага, и да их баце у пећ огњену ужарену” (Дан. 3, 19-20). Ова ужарена пећ је по древном предању, које се налази у црквеним текстовима, била нека пећина која је чинила део дворца. У њу су бацали разноразне запаљиве материје захваљујући чему је тамо пламтео жарки пламен. Како ћемо даље видети тамо су сипали нафту, бацали сува дрва – све одреда. Погледајте каква се промена дешава у Навуходоносору! С једне стране он узвишава Седраха, Мисаха и Авденага, а с друге захтева да они испуњавају његове услове. И ако они те услове не испуњавају он је спреман да их одмах осуди на смрт.

И нама се данас даје слобода, кажу нам да живимо у демократско, либерално време. Кажу да можемо да се молимо, да можемо да отварамо храмове. Чак нам помажу да реновирамо неке од њих. Међутим, притом нам кажу да треба да заборавимо на појмове као што су православна монархија, самодржавље. Морамо да мислимо на демократију. Али каква је то реч? Она је сродна с грчком речју “демос” односно “народ”. Међутим, у којим случајевима се користи реч “демос” и с каквом нијансом? У једном од грчких сводова Библије је срећемо три пута. Први пут када је гомила незнабожаца наумила да сагради вавилонску кулу – кулу до неба; тамо се среће реч “демос” у смислу “народ”. Други пут – кад је гомила развратника опколила кућу праведног Лота у Содому и зехтевала од њега да им да Анђеле Божије ради разврата: она, ова гомила је названа “демос”. И трећи пут се у Новом Завету, у Јеванђељу – реч “демос” такође користи за гомилу кад су избезумљени Јевреји викали: “Разапни, разапни!” Гомила, светина (руски: черњ) – ево истинског смисла, унутрашњег садржаја ове речи. Црквенословенски језик је калка, то је готово тачна копија грчког језика. И као што се у словенском језику реч “черњ” изводи од “црни” (црквенословенски: черниј, руски: чёрный) (не желим да наводим даље), исто тако је у грчком “демос” изведено од “демон” односно “ђаво”. Ако се буквално преведе шта значи реч “демократија” добиће се: “власт гомиле, покретане ђаволом”.

Не тако давно све нас су вукли у неку комунистичку “светлу будућност” и притом нас терали да певамо: “Устај проклетством запечаћени”... А ми знамо да је “проклетством запечаћен” ђаво. И терали су нас да читава земља пева “устај”, односно подигни се. Сад, у ове дане желе да нас натерају да над собом признамо – већ готово отворено – власт неких демонских сила и кроз ове силе покушавају да успоставе државни поредак у нашој земљи. То је такође безумље. И кад на то кажемо: “Не!” – власт мења свој однос према Цркви. Већ сад у многим новинама, у многим издањима пишу да Црква, веле, није демократска. Хвала Богу што није демократска, Црква не може бити демократска, јер шта је заједничко Христу и ђаволу? Још пишу да се Црква бави собом, да се бави само својим проблемима, а наводно треба да живи због интереса друштва. Каквог друштва? Паганског, безбожног, јеретичког. Осуђују нас зато што не желимо да учествујемо у екуменистичким шабашима. Међутим, како можемо да се молимо с јеретицима, с паганима, са онима за молитву са којима су свети Апостоли одређивали изопштење из Цркве Христове (в. Правила светих апостола). Да, заиста наше време веома личи на оно у којем су се дешавали горе описани догађаји на двору Навуходоносора. С једне стране Навуходоносор је тако разумео Данила, тако је оценио његов потупак да је желео да га узвиси. Данило скромно одбацује ову част. Тада цар узвишава његове другове – Седрага, Мисаха и Авденага. Међутим, чим они одбију да се поклоне златном кипу, његову милост смењује гнев и он жели да их убије смрћу у мукама. Исто тако, и кад ми православни одбијамо да прихватимо идеологију лажног пророка на нас више не гледају с љубављу, већ с подозрењем, и брзо се нађу доушници, који почињу да пишу извештаје.

Они се пишу о најбољим свештеницима, о пастирима, о архипастирима. Сетите се како су у штампи нападали митрополита Јована Санкт-Петербуршког који данас почива у Богу, како су овог угледног јерарха наше Цркве блатили у разноразним демократским издањима.

Силници су спремни: Седрах, Мисах и Авденаго су већ везани, и бацају их у ужарену пећ.

Немојте мислити да ће, ако сад влада извесно примирје између безбожне државе и Цркве, увек бити тако. Ситуација може нагло да се промени, зато што су данашњи дани лукави, а ђаво је у својој бесној јарости увек спреман да нападне на Христову Цркву.

Дакле, младиће бацају у пећ. Притом је речено: “Како заповијест царева бјеше хитна (руски текст: строга) и пећ врло ужарена, пламен огњени уби оне људе који бацаху Седраха, Мисаха и Авденага (Дан. 3, 22). Тако су њих тројица била везана и бачена у ужарену пећ. И шта се дешава: да ли су изгорели? Ватра је била страшна, јер каже се да је “пламен огњени убио” чак и оне људе који су их бацали (вероватно им се одећа запалила од ужасне врелине). Зар нису погинули ови мудри младићи који су били постављени да управљају вавилонском земљом? Не, испоставља се да нису погинули! Одједном се зачула песма, певао ју је један од младића – Азарија – и речи ове песме су допирале из пећи. Он је певао: “Благословен си, Господе Боже отаца наших, и хвално је и прослављено име Твоје у векове. Јер си праведан у свему што си учинио са нама, и сва дела Твоја су истинита и путеви Твоји прави и сваки је суд Твој истинит” (Дан. 26-27). Младићи су ушли у пећ и певали хвалу Господу, сад су већ певали сва тројица: “Благословен си, Господе Боже отаца наших и хваљен и слављен у векове, и благословено је име славе Твоје, свето и прехвално и величано у векове” (Дан. 3, 52). Цар се ужаснуо: ватра, иза ватре дим, било је тешко видети шта се дешава, али је видео како три младића ходају у пећи! Међутим, не ходају зато што огањ сам по себи није могао да их савлада, већ зато што је с њима био још неко четврти. То је Анђео Божји, послан од Господа да заштити децу Божију од јарости незнабожаца.

Кад за православне хришћане наступе најтежи дани, они које је предсказао пророк Данило: “Биће жалосно вријеме, какога није било откако је народа дотада” (Дан. 12, 1), кад се царство антихриста буде организовало на читавој земљи, у те, последње дане, Бог ће нам послати највећег заштитника. У Библији је речено: “У то ће се вријеме подигнути Махаило велики кнез, који брани твој (руски текст: свој) народ” (Дан. 12, 1). Да, управо овај војвода Вишњих Сила, Архистратиг Божји Михаило ће и ради нашег православног руског народа, и ради свих верних хришћана доћи на последњу битку с паганским безбожним зловерјем као велика утеха, као велики заступник.

Дакле, испоставило се да огањ није повредио младиће у пећи, да су живи. И речено је: “А међутим, цареве слуге, које су их бациле, не престајаху да распаљују пећ нафтом, смолом, кучинама и сувим дрвима, подизао се пламен изнад пећи на четрдесет девет лаката и излажаше из пећи и спаљиваше оне Халдејце које би захватио око пећи. Али Анђео Господњи сиђе у пећ заједно са Азаријом и онима који беху с њим, и избаци пламен огња из пећи и учини да посред пећи буде као хука влажног ветра, и огањ их се нимало не дотаче, и не нашкоди им и не смути их. Тада ова тројица, као једним устима, запеваше у пећи и благословише и прославише Бога” (Дан. 3, 46-51). Ми сад немамо могућности да наведемо целу песму, коју су певали младићи у пећи, али су је певали на следећи начин: прво су узносили хвалу Господу, затим су прослављали небеса, која је Господ Својом руком премудро створио, затим су прослављали небожитеље. Благодарили су Господу зато што је Својом руком створио земљу. Такву дивну песму су изговарали ови младићи (Дан. 3, 26-90). Њене последње речи, које су се такође чуле из пећи су биле: “Благословите, сви који поштујете Господа, Бога над боговима, појете и славите, јер је заувек милост Његова” (Дан. 3, 90). И цар Навуходоносор зачу како они певају. Не само да ходају, не само да се још неко четврти појавио у пећи, него још и певају! “Тада се препаде цар Навуходоносор, и брже устав проговори и рече својим дворанима: не бацисмо ли три човјека свезана у огањ? Одговорише и рекоше цару: да царе. Одговори и рече: ено, видим четири човјека одријешена гдје ходе посред огња и није им ништа, и четврти као да је син Божји. Тада приступи Навуходоносор на врата огњеној пећи ужареној, и проговори и рече: Седраше, Мисаше и Авденаго, слуге Бога Вишњега, изидите и ходите” (Дан. 3, 91-93, српски текст 3, 24-26). По други пут Господ уразумљује овог цара: он је схватио да је Бог са њима, а не са овим златним кипом. И преклиње Седраха, Мисаха и Авденага, ове Господње пророке да изађу из пећи. “Изидите и ходите,” виче цар Навуходноносор. “Тада Седрах, Мисах и Авданаго изидоше исред огња. И сабраше се кнезови и правитељи и војводе и вијећници цареви, и видјеше те људе гдје им тијелу огањ ништа не може, нити им се коса на глави опали, нити им се плашти што промијенише, нити задах од огња приону за њих”(Дан. 3, 93-94, српски текст: 3, 26-27).

Тако дивно Господ штити децу Своју. Зато се не бојте да ревносно и нелицемерно исповедате чистоту православне вере. Не бојте се да се борите с оним заблудама које желе да наметну нашој Мајци-Цркви изнутра. Не заборавите на високо призвање да будете деца Православне Цркве, не заборавите завет отаца наших, који су нам заповедали да изнад свега сачувамо веру. Ако будемо верни Цркви, ако будемо верни Господу, Он нас неће оставити и извући ће нас чак и из ужарене пећи без икакве штете – и по душе наше, и по тела наша. Сви ви знате, нарочито старији људи какве прогоне је претрпела Црква и такође знате да су у једном тренутку власти саме схватиле да раде нешто што не треба да раде и да су саме почеле све да дозвољавају попут Навуходоносора, који је повикао младићима: “Изађите и ходите!” И они изађоше, и стајали су, и нису чак ни мирисали на ватру, није им била опрљена ниједна влас, и као да су својим изгледом сведочили: “С нами Бог, разумјејте јазици и покарјајтесја, јако с нами Бог!” Ма како да покушавају непријатељи свете Цркве да нападају нашу веру, ма какве сплетке да спремају, ма какву “сувад” да бацају у огањ, ма каква доушништва, ма какве клевете да распаљују, овим огњем ће бити сами спаљени као и они који су бацили у пећ свете младиће. А народ Божји како је био, тако ће и остати читав, непоколебљив, узајући се у речи Спаситеља, Који је рекао да чак ни сама врата ада, која горе пакленим огњем немају моћ да савладају свету Цркву (Мт. 16, 18).

И Навуходоносор почиње да слави Бога – већ по који пут! “Проговори Навуходоносор и рече: да је благословен Бог Седрахов, Мисахов и Авденагов, Који посла Анђела Својега и избави слуге Своје, које се у Њ поуздаше и не послушаше заповијести цареве и дадоше тјелеса своја да не би служили нити се поклонили другом богу осим својега Бога! Зато заповиједам да се сваки којега му драго народа и племена и језика, који би похулио на Бога Седрахова, Мисахова и Авденагова, да се исијече и кућа да му буде буниште, јер нема другога бога који миже тако избавити” (Дан. 3, 95, 96, српски текст: 3, 28-29). И не само то, цар издаје заповест, којом наређује да се Седрах, Мисах и Авденаго поставе над свима у земљи Вавилонској. Речено је: “Тада цар узвиси Седраха, Мисаха и Авденага у земљи Вавилонског” (дан. 3, 97, српски текст: 3, 30).

Кад би наши владари издали декрет: ко изговори хулу на православну веру биће кажњен на одговарајући начин - то би били разумни владари. А ово што се данас дешава, барем у нашој Москви, страшно је и замислити. Недавно ми је пришла жена која је испричала да у рејону Свиблово огромне гомиле “Јеховиних сведока” иду улицама, од стана до стана и свима говоре да је православна вера пала религија, неправилна вера, заблуда и да је само њихова вера у “Јехову” истинита. И сви их мирно гледају, нико их не зауставља, нико не штити чистоту наше вере. Вероватно сви ови друштвени посленици чекају да се Господ Сам заступи за Свој народ, да Сам пошаље страшног Архистратига Михаила да заштити децу Божију. Да, заиста ће наступити дан кад ће устрептати сви народи и племена; тада ће се све гордо, људско и надмено понизити, и само ће Господ бити велик тог дана. Нека би Бог дао разум свим овим владарима и посленицима да пре овог страшног дана Суда Господњег постану свесни значаја Цркве и значаја изабраника Божијих, православних људи, значаја Свете Русије!

У Светом Писму, у књизи пророка Данила постоје речи, које су написане руком Навуходоносора; овај одломак је део књиге и истовремено на известан начин представља самостално дело. Он почиње следећим речима: “Цар Навуходоносор свијем народима, племенима и језицима што су по свој земљи, мир да вам се умножи!” (Дан. 3, 98, српски текст: 4, 1). Ово је обраћање Навуходоносора, паганског цара разним народима и разним племенима. И даље говори: “Свидје ми се да објавим знаке и чудеса што ми учини Бог Вишњи” (Дан. 3, 99, српски текст: 4, 2). Увек нам је изузетно занимљиво да чујемо сведочанства очевидаца, оних људи који су сами преживели неки догађај у свом животу, који су се срели са нечим непојамним и чудесним. Навуходоносор кличе: “Знаци Његови како су велики и чудеса Његова како су силна, царство је Његово од кољена до кољена” (Дан. 3, 100). Тако овај Вавилонски цар прославља Господа Бога.

Шта га је то натерало да прослави истинитог Господа? Погледајмо како он сведочи сам о себи. “Ја Навуходоносор бијах миран у кући својој и цватијах у двору свом. Усних сан, који ме уплаши, и мисли на постељи мојој и утваре главе моје узнемираваше ме” (Дан. 4, 1-2, српски текст: 4, 4-5). Из самог почетка прочитаног текста сазнајемо да овај човек није био у некаквој егзалтацији као нервно оболели људи који у стању нервне напетости и стреса, такође нешто виде. Овде је ситуација потпуно другачија: цар је био миран, био је у својој кући, речено је да је цветао у двору свом, односно све је било лепо, све је било добро. И одједном, упркос овом миру, упркос овом спокојству он сања сан који га је уплашио. И ево, он размишља на постељи својој и жели да схвати виђење своје главе, не схватајући у потпуности да је овај сан пророчански и да се у њему крије воља Божија у вези са њим самим. И даље прича: “Најпослије дође преда ме Данило, који се зове Валтасар по имену бога мојега, и у ком је дух светога Бога; и приповједих му сан” (Дан. 4, 5, српски текст: 4, 8). Овде видимо да је Навуходоносоров религиозни поглед на свет био изузетно збркан, веома сложен. С једне стране он схвата да Дух Свети испуњава Данилово срце, с друге стране сматра да је, ако је Данилу променио име, ако му је дао име свог паганског бога – Валтасар, то знак части и поштовања које му је указано. Треба уочити да оваква изврнута представа о религиозном животу није била нешто необично у то време кад су људи сматрали да има много богова: Навуходоносор је признавао и све своје богове, и Даниловог Бога, јединог Бога Који је заиста постојао, Који постоји и Који ће постојати. О, благодат Божија, она не одбацује од себе ни овог човека, Бог му шаље виђења у сну, Бог му шаље Свог Пророка, без обзира на ланац религиозних заблуда који је оковао његово срце!

То значи да се Господ неће гнушати ни тебе због неких нетачности које данас постоје у твом религиозном погледу на свет. Можда у Библији има много тога што не разумеш, можда ти много шта није јасно у црквеном богослужењу, у црквеним канонима, правилима, Уставу. Али Бог је милосрдан, и ако још ниси стигао да проучиш православну догматику онако како треба, то није повод да те Господ одбаци од Себе; Он воли сваког човека. Ако је Бог обратио пажњу на Навуходоносора, човека са очигледно паганским погледима, и ако се тако бринуо о њему, зар се неће побринути за нас? Нипошто није тако! Само човек треба да има искрену жељу да спозна истину, да се учврсти у православном учењу, а Господ ће му помоћи у томе, Сам ће га научити, Сам ће га уразумити.

Данило је дошао код цара и цар му је испричао своје виђење, испричао му је свој сан. Навуходоносор је видео велико дрво, снажно, речено је да је досегло до неба. И могло се видети по читавој земљи. “Лишће му бјеше лијепо и род обилат, и на њему бјеше хране свему; звијерје пољско одмараше се у хладу његову, и на гранама његовијем становаху птице небеске, и од њега се храњаше свако тијело” (Дан. 4, 9, српски текст. 4, 12). Навуходоносор је угледао дрво – то дрво је био он сам, владар огромне империје. Он се бринуо о својим поданицима, око њега се хранило мноштво људи, па чак и птице небеске – пророци Божји су могли да користе она добра, која им је Навуходоносор давао. Сећате се како је узвисио пророке Божије, како је узвисио Данила. Међутим, затим виђење постаје веома страшно и веома збркано и неразумљиво. “Видјех,” прича даље Навуходоносор, “у утварама главе своје на постељи својој, и гле, стражар и светац с неба. Повика јако и рече овако: посијеците дрво, и окрешите му гране, покидајте му лишће и разметните му род; нека побјегну звијери испод њега и птице с грана његовијех. Али пањ са жилама оставите у земљи, у оковима гвозденијем и мједенијем у трави пољској, нека га кваси роса небеска и да му је са звијерјем од траве земаљске” (Дан. 4, 10, 12, српски текст: 4, 13-15). Ово пророчанство је страшно тешко – читаво дрво треба да буде уништено, и само корење, само његов живот нека се још сачува за неко време.  “Срце човјечије нека му се промијени, и срце животињско нека му се да, и седам времена нека прођу преко њега” (Дан. 4, 13, српски текст: 4, 13).

Замислите овакво сновиђење, овако страшне речи, и Ко их изговара – изговара их Онај за Којег је казано: Који не спава и Који је Свет. Онај Који не спава и Онај који је Свет јесте Господ наш, зато што је Он “једин свјат, једин Господ”. И у овом тексту наилазимо на веома важну реч: Који не спава. Господ никад не спава. Ако човек у својим гресима, у свом очајању, у неким својим падовима може да падне у немоћ, успаваност, ако дође до потпуног презрења заповести Господњих, Бог бди над сваким човеком и у сваком тренутку је спреман да одсече све гране, да откине сво лишће, да ишчупа чак и корен нашег живота. Господ Својом десницом може да уништи наше здравље, може да измени нашу судбину; све је у Његовој руци, Он је Онај који бди, Он је Онај Који увек може да учини велике промене у нашем животу. И Он је Свет, то значи да је све што Господ чини – правда, све што Господ чини је правично, Господ има право да поступа онако како поступа.

Саслушавши Навуходоносора Данило почиње да му тумачи сан, овај задивљујући и тако страшан сан. И мало шта умирујуће је било у његовом  тумачењу. Цар слуша речи пророка Божијег који му каже: “Царство ће ти остати, кад познаш да небеса владају” (Дан. 4, 23, српски текст: 4, 26). Односно, када те задеси суд, твој корен ће се још држати, живот ће ти се сачувати и царство ће остати. Али, казна ће те стићи сигурно, јер од Божијег гнева човека не може да спаси никакав, чак ни највиши положај у друштву. Од Божијег гнева човек  не може да се сакрије ни у какво атомско склониште, од Божијег гнева не може негде да оде, да побегне. Човек може да се сакрије од земаљских прогонитеља, може да се сакрије од бандита, од злочинаца. Има људи који се крију од милиције, има људи који се крију од ближњих, од рођака, неко се крије од плаћања алиментације. Али од Бога не може да се сакрије, зато што је Он свуда присутан, Он увек бди, Он је увек Свет, и Он увек може да стигне човека – управо онда кад си спокојан, кад ти све добро иде, кад уживаш Бог те изненада посећује Својим судом. Овај суд може бити веома страшан, ако се не склонимо под десницу Божију. И у тексту Књиге се открива разлог због чега Бог кажњава цара: Навуходоносор је био веома горд човек, његов грех је гордост. И зато му Данило каже: “Опрости се гријеха својих правдом, и безакоња својих милошћу према невољнима, еда би ти се продуљио мир” (Дан. 4, 24, српски текст: 4, 27).

Да, мир сваког човека се налази у руци Божијој. Понекад човек ствара породицу, добро ради, труди се, стиче намештај, има кола, викендицу у коју може да оде да се одмори, много добрих пријатеља, пријатних људи, с којима се дружи; овај човек можда чак иде у цркву, можда се чак често исповеда, моли се. И тако му све лепо иде, овакав поредак царује у свим његовим делима! Међутим, Бог одједном може изненада да уђе у живот сваког човека, пре или касније, али то се увек дешава. Господ изнанада улази у овај мир који стварамо око себе; он га притиска десницом Својом. Још нико није избегао болест и смрт, и нико не може да се сакрије од невоља које Господ може да пошаље у трен ока читавој васељени. Оне свакога могу да задесе: и дете и одраслог човека. Неће те спасити твој новац, неће те спасити твоја националност, неће те спасити твоја политичка припадност у овом животу. Јер је Бог Онај Ко омета да се сачува твој мир, онакав каквим си га ти створио, Он је Онај Који уништава тај мир. Тада ће се другови окренути од тебе, тада ћеш изгубити кућу, и нећеш имати где да живиш, тада те напушта твоја породица, тада више нема здравља и наступа очајање.

Међутим, зашто Господ, Који безмерно воли људе, Који је сам Љубав (1 Јн. 4, 8) шаље све ове муке и невоље човеку? Зато што човек заборавља на Њега – на Бога и Творца Свог, гради овај свет, свој живот без њега, његово срце је сурово и он болује од страшне болести – од гордости. И да би се он исцелио, да би спасио човека, Господ изненада улази у његов живот и подсећа га: “Ја сам Бог твој!” И то је највеће доброчинство. Јер много “радости” човек може да искуси у свом животу, може да стекне велику славу, великим богатством да се обогати, али ће доћи, сигурно ће доћи време да се умире – и шта онда, ако човек није ни спознао Бога, већ је живео као да Га ни нема? Тешко тада јадном човеку!

Данило беседи с Навуходоносором и овом најбогатијем и најмоћнијем цару каже да може да изгуби све ако у његовом срцу не буде милосрђа према сиромашнима, ако не искупи своје грехове правдом. Цар је требало да се окане гордости, овог најтежег греха. Јер се човек који добија власт овде, на земљи, подвргава веома озбиљној опасности да падне управо у овај порок, у гордост. Бојте се гордости и немојте мислити да је она удео само богатих људи, немојте мислити да је гордост удео само царева и владара, да могу да се горде само људи који нешто значе  овом свету. Чак и сиромах може да падне у гордост, човек који нема готово ништа може да се погорди. Видео сам човека који се гордио тиме што ништа нема. Говорио је: “Они све имају, а ја немам ништа, слободан сам.” То је била исто тако страшна гордост као кад би неко размећући се говорио: “Ја имам све, а они ништа.” Видите како је змија гордости опасна, како може да мења своје место, може да рани и сиромашног и богатог, чак и дете, кад дете почне да се горди тиме што су му родитељи дали неку играчку, а друга деца немају такву играчку.

Гордост такође може да рани и старог човека. Једном сам причешћујући старијег човека био запањен: он се гордио тиме како ће бити сахрањен. Причао је: “Оче Олеже, припремили су ми добро место, сами су ми с тешком муком нашли место на Вагањковском гробљу, лежаћу тамо где лежи Јесењин, где је Висоцки; то је веома добро место, вероватно га никада неће сравнити са земљом.” Заиста сам био запањен, јер тако нешто још нисам чуо.

Гордост је веома опасна; понекад самог себе ухватим на томе да почињем да се гордим: кад ми дођу гости (а имам лепу библиотеку), и кажем им: “Видите какве књиге имам, имам књиге из седамнаестог века, имам књиге чак и из шеснаестог века.” Питам се: зашто људима говорим о томе? Да ли можда желим да им поклоним те књиге? Не. Можда желим да им дам да их прочитају? Међутим, те књиге су тако скупе да их никоме не дајем на читање. Зашто онда причам људима о тим књигама? Вероватно зато што се гордим у том тренутку. Да, од гордости нико није пелцован, сваки човек треба да је се плаши. Зато сваки пут кад кажете да нешто имате или да нешто немате не заборавите да гордост може да се крије свуда, она је веома лукава.

Дакле, Навуходоносор је био заражен гордошћу. И у речи Божијој је речено: “Све ово дође на цара Навуходоносора” (Дан. 4, 25, српски текст: 4, 28). Оно што му је било предсказано, оно што је видео у сну, све му се то догодило. “Послије дванаест мјесеца” читамо у Библији, “ходаше по царском двору у Вавилону. И проговори цар и рече: није ли Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом својом да је столица царска и слава величанству мојему? Те ријечи још бјеху у устима цару, а глас дође с неба: теби се говори, царе Навуходоносоре: царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи, и живјећеш са звијерјем пољским храниће те травом као говеда, и седам ће времена проћи преко тебе докле познаш да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће!” (Дан. 4, 26-29, српски текст: 4, 29-32). Задивљујућа илустрација: Навуходоносор шета по свом дворцу – па нико му није оспорио да је то његово, да је то његов дворац, нико није покушавао да му докаже супротно! Он шета по свом дворцу, по свом царству, које му је Господ дао и одједном почиње да говори да је он саградио тај дом, да је он својом силом узвисио ово царство, једном речју – празне речи које ништа не значе, већ га само одвлаче у пропаст. Заиста ће човек, као што је речено у Божанственом Јеванђељу, за сваку своју реч дати одговор (Мт. 12, 36). Зато пазите на своје речи, на оно што говорите. И зачу се пресуда са неба – цар се лишава свега, и речено је: “У тај час испуни се та ријеч на Навуходоносору” (Дан. 4, 30, српски текст: 4, 33) – задесило га је безумље, побегао је из свог дворца у поље, почео је да пузи на четири ноге и јео је траву као во. Како народ воли да каже: онога кога хоће да казни Бог лишава разума. Због изузетне гордости Господ кажњава Навуходоносора. И за њега се каже: “И роса небеска кваси му тијело да му нарастоше длаке као пера у орла и нокти као у птица” (Дан. 4, 30, српски текст: 4, 33). Толико се срозао несрећник, није се шишао, ходао је унаоколо и јео траву. Ето такав је гнев Божји!

Жао ми је што на наше беседе не долазе моћници света овог: било би добро да чују како је судбина промењива: данас се возе добрим, лепим колима, а сутра Бог може да их лиши разума, и јешће траву као Навуходоносор, као бесловесна стока, као животиње – јер је такав гнев Божји.

Где је цар? Цар је на ливадици, пасе као во. Шта му се десило, где је његова лепота, привлачност? Обрастао је длаком, брадом, на рукама су му дугачки нокти. И нико ништа не може да учини, нико не може да му помогне: такав је у односу на Навуходоносора био суд Божји. Међутим, по истеку тих дана Навуходоносор је подигао очи ка небу и почео да се моли; сам је причао о себи: “И благослових Вишњега, и хвалих и славих Онога Који живи довијека” (Дан. 4, 31, српски текст: 4, 34). Навуходоносор није постао окамењен због ове Божије казне, није постао суров, већ је захвалио Богу за то што га је Господ подвргао оваквом понижењу – сад је знао цену гордости, знао је Ко заиста држи у Својој руци свет сваког човека. Ко заиста држи у Својој руци сва царства овог света, Ко може да реши нашу судбину. Сад је Навуходоносор знао за то, и због тога је благодарио Богу и говорио: “Чија је власт власт вјечна” (Дан. 4, 31, српски текст: 4, 34), - он није признавао Господа само за свог Владара, већ и за вечног Владара над свим световима. “И Чије је царство од кољена до кољена. И сви становници земаљски ништа нијесу према Њему, и ради што хоће с војском небеском и са становницима земаљским” (Дан. 4, 31-32). Односно, по Својој вољи Господ решава судбину Анђела у небеској војсци и исто тако решава судбину оних који су на земљи, “И нема никога да би Му руку уставио и рекао Му: шта радиш?” (Дан. 4, 43, српски текст: 4, 35). “У то вријеме,” пише Навуходоносор, “ум мој врати ми се, и на славу царства мојега врати ми се величанство моје и свјетлост моја; и дворани моји и кнезови моји потражише ме, и утврдих се у царству свом, и дода ми се више величанства. Сада ја Навуходоносор хвалим, узвишујем и славим Цара Небескога, Чија су сва дјела истина и Чији су путови праведни и Који може оборити оне који ходе поносито” (Дан. 4, 33-34, српски текст: 4, 36-37).

Ево ко може да смири гордељивце. Ако не престанем да се поносим својом библиотеком једног лепог дана ће ми мољац појести све књиге. Ако ви не престанете да се поносите својим викендицама може да дође до кратког споја и оне ће изгорети. Ако не престанете да се поносите својим аутомобилима, биће вам украдени. Ако се будете поносили лепотом, памећу своје деце, не дај, наравно, Боже, али и с њима нешто може да се деси. Немојте се гордити, зато што ништа од онога што нам Господ шаље не треба да сматрамо својим. Заиста је све што човек има, како су учили свети оци, богатство неправедно; нисмо заслужили оно што имамо. Нисмо заслужили чак ни она осећања, оне муке, оне болести које нам Господ шаље, јер у речи Божијој је речено: “кога Господ воли, њега кажњава” (Јевр. 12, 6). Тако, не заборавите: Његова љубав се показује и онда кад нас Он смирује.

Божија љубав према Навуходоносору се испољила у томе што га је Господ учинио безумним, и што је цара претворио у бика који је пасао траву; и иста ова љубав је препородила Навуходоносора. Цар који је пузио на четири ноге и јео траву завапио је Господу и променио се његов живот, и променио се његов однос према Богу – и Господ му је вратио све што је имао у овом животу. Вратио му је зато што је од тог тренутка Навуходоносор схватао: све што има припада Владару над владарима, Ономе, “Чије је царство од кољена до кољена” (Дан. 4, 31, српски текст: 4, 34). Ономе ко управља Анђелима и влада људским судбинама. Тако се завршава ова задивљујућа прича, коју је Навуходоносор написао у првом лицу. И даље се у књизи пророка Данила већ говори о другом цару, сину Навуходоносора – Валтасару. Навуходоносор је већ умро, преминуо је. Умро је по телу, али је прогледао по духу, значи његов живот није био узалудан. Међутим, ево шта је у петој глави књиге Данила речено за његовог сина: “Цар Валтасар учини велику гозбу тисући кнезова својих, и пијаше вино пред тисућом њих. Напив се вина Валтасар заповиједи да се донесу судови златни и сребрни, које бјеше однио Навуходоносор отац му из цркве Јерусалимске, да из њих пију цар и кнезови му, и жене његове и иноче његове” (Дан. 5, 1-2). Какав ужас! Цар Валтасар је приредио грандиозан пир, скупио је хиљаду својих велможа, седели су и пили вино. Узгред речено, Свето Писмо нам не забрањује да пијемо вино, у Светом Писму је речено: “Вино весели срце човјека” (Пс. 103, 15); у речи Господњој не стоји “не пијте”, већ “не опијајте се” (Еф. 5, 18), и овим поводом је светитељ Јован Златоуст учио: “Производњу вина је створио Господ, а пијанство је од ђавола”. У свему треба знати златну средину. Дакле, Валтасар не зна за ову средину, он пије, пије, и пада му на памет светогрдна мисао: он наређује да се донесу сасуди који су стајали у светилишту Јерусалимског храма како би из ових свештених сасуда, које су могли да додирују само свештеници, пио вино са својим наложницама, са својим женама, са својим слугама. И ево, ове драгоцене сасуде доносе блудницама, развратницама и цар наставља да пирује, у њих наливају вино, јака пића. Како је небо могло ово мирно да гледа? И небо није прећутало. У тренутку кад су свештени сасуди били пуни вина блуда, у ваздуху се појављује рука, и ова рука почиње да пише на зиду: “У тај час изидоше прсти руке човјечије, и писаху према свијетњаку по окреченом зиду од царскога двора, и цар видје руку која писаше (Дан. 5, 5), она је писала неразумљиве речи. “Тада се промијени лице цару, и мисли га његове узнемирише, и појас се око њега распаса и кољена му удараху једно о друго” (Дан. 5, 6). Ево у каквом стању се нашао овај човек, који је организовао овакво весеље, овако грандиозан пир, - седи, сав се тресе од страха и не зна шта да ради! Све његове блуднице је спопао страх, оне су се вероватно већ плашиле да додирну сасуде, а рука је писала, и даље је писала. Па шта то она пише?

Сваки пут када чинимо неки лош поступак на небу, у књизи живота се све пише – у књизи сећања пред лицем Господа. Сада можда у твојој глави постоје неке мисли које нису угодне Богу, и оне се такође уписују у ту књигу. Ниједан поступак, ниједна помисао, ниједан поглед – ништа се неће сакрити од праведног суда Божијег.

Цар је ужаснут, види тајанствени натпис, али га не схвата; цар говори свим вавилонским мудрацима: “Ко прочита ово писмо и каже ми што значи, онај ће се обући у скерлет, и носиће златну верижицу о врату, и биће трећи господар у царству” (Дн. 5, 7). Он је спреман на све, само да му објасне шта је ова страшна рука написала. “Тада приступише сви мудраци цареви; али не могоше прочитати писма нити казати цару што значи. Тада се цар Валтасар врло узнемири и лице му се сасвијем измијени; и кнезови се његови препадоше” (Дан. 5, 8-9). Да, то је био прави ужас, није знао шта да ради, био је страшно уплашен. И царица, Валтасарова жена му саветује; долази у помоћ свом мужу и каже: “Има човјек у твом царству, у којем је дух светога Бога; и у вријеме оца твојега нађе се у њега видјело и разум и мудрост” (Дан. 5, 11) – ево шта је постојало у пророку Данилу: видјело, разум и мудрост. Светлост Господња, светлост Христова је испуњавала срца пророка Божијег. Није људски, већ Божанствени разум обасјавао овог човека, мудрост од Господа је снажила његову душу. И послаше по Данила, доведоше га, ставише пред цара, “И цар проговори Данилу и рече: јеси ли ти Данило између робља Јудина које доведе из Јудејске цар отац мој? Чух за тебе да је Дух Светога Бога у теби, и видјело, и разум и мудрост велика да се нађе у тебе. А сад су доведени преда ме мудраци, звјездари, да прочитају писмо и кажу ми што значи, али не могу да кажу што то значи” (Дан. 5, 13-15).

Људска мудрост никада не може да схвати вољу Бога; људски мудраци ће увек бити лоши саветници било ког владара. Само света Црква заиста може да руководи нашом земљом, нашим владарима тако да то буде добро за цео народ.

Дакле, Данило почиње своје тумачење, данило чита ова тајанствена писмена: мене, мене, текел, уфарсин (Дан. 5, 25) – ове речи су биле нацртане на зиду, и нико није знао њихово значење: шта означава мене, шта означава текел, шта значи уфарсин? И Данило објашњава: “Мене, бројио је Бог твоје царство, и до краја избројио; текел, измјерен си на мјерила, и нашао си се лак. Ферес, раздијељено је царство твоје, и дано Мидијанима и Персијанима” (Дан. 5, 26-28). Страшне речи, веома тешке речи. Испоставља се да нас још док живимо, већ мере на ваги. Испоставља се да се суд над нама врши док још живимо, управо онај страшни суд на којем се мере човекови поступци. И не дај Боже да некоме од нас дође Анђео смрти и да каже: “Текел – измјерен си на мјерила и нашао си се лак.” То је ужасно, када немамо добрих дела, кад немамо дела милосрђа, кад чинимо само зло, кад смо наизглед веома дебели, можемо бити веома тешки, али смо изнутра потпуно празни; то је ужасно стање.

И ево, Валтасар је чуо пресуду и више ништа у свом животу не може да промени. Видимо како се испоставља да је живот и овог цара у рукама Божијим. Мир Навуходоносора је био у рукама Божјим, и сада се мир богохулника Валтасара, који је оскрнавио сасуде Дома Господњег такође налази у рукама Божјим, он је на ваги – текел – и нашло се да је веома лак. Тада по Валтасаревој заповести Данила обукоше у скерлет и ставише на његов врат златни ланац и прогласише га за трећег владара у царству. Цар жели да се откупи од Бога; уплашио се и мисли да ће му ако се брине о пророку, ако га постави за трећег човека, трећег владара у свом царству, можда Бог због тога опростити.

Данас такође има јако много грешника који желе да се искупе код Бога, да на тај начин избегну Божји гнев; они долазе у храм, пале много свећа, прилазе просјацима, штедро им дају милостињу. Све ово је добро само по себи, али је лоше ако сматрамо да тиме исплаћујемо сав свој дуг према Богу. Богу нису потребне ни свеће, ни наш новац, Богу је потребно да сав наш живот, од почетка до краја, као што свећа гори на свећњаку буде дат Њему на служење. Богу је потребно цело наше срце. Сваки наш животни поступак.

Само су дела милосрђа, само промена начина мишљења, само је дубоко покајање могло да спаси Валтасара, а он је хтео да се искупи преко Данила. И ево, већ исте ноћи, када су биле изговорене речи мене, мене, текел, уфарсин (Дан. 5, 25) цар Валтасар је био убијен. А његово царство је примио други цар – Дарије, за којег је речено: “А Дарије Мидијан преузе царство и бјеше му око шездесет двије године” (Дан. 5, 31).

Да, ако се пресуда Божија већ зачула, ако је твоја душа већ измерена на Божијој ваги, нико ти више неће помоћи, све ће се догодити онако како то Господ жели. И ко може да каже Господу, ко може да Му каже: “Шта си урадио?” Нико, зато што Он чини оно што Му је угодно. И не зато што је Господ суров и немилосрдан – ни случајно! Ако је некоме таква мисао пала на памет, нека је отера. Не, Он жели спасење сваког човека, тражи, чека његово обраћење, трпи све његове грешке и заблуде. Али ако је човек постао окамењен у својој гордости, ако се одлучно окреће од Бога и не жели да зна за Њега, пре или касније ће чути страшну пресуду. И ова беседа у срце сваког верујућег човека треба да посеје једну мисао: ми смо у потпуности у рукама Божјим. Ова беседа је обраћена срцу сваког од вас, и мом срцу, сви ми морамо да схватимо да је све у Божјим рукама и нико не може да побегне од Његове воље, нико не може да промени Његову вољу само својим људским напорима, без дужног кајања, без истинског религиозног покајања. Зато, хајде да се кајемо због својих грехова и да молимо опроштај од Господа за то што понекад узалудно газимо праг Његовог Дома, што понекад залудно проводимо време – у гордости, у некаквој својој људској надмености; нека нас Бог изведе из овог стања.

И ево, ово је већ историја о другом цару. (Како је то задивљујуће: у току целог живота пророка Данила смењивали су се владари, а он, Пророк Божији је остао!). Почео је да царује Дарије, Дарије је заволео Данила, он га се плашио, поштовао га је. Речено је: “Свидје се Дарију те постави над царством сто и педесет управитеља да буду над свијем царством. А над њима три старјешине, од којих један бјеше Данило” (Дан. 6, 1-2). Вероватно је Дарије добро знао шта се десило са Валтасаром, и зато је решио да ништа не мења. Међутим, Данилу су многи завидели, благочестивим људима увек многи завиде: они не могу да издрже када Господ узвишава Своје верне.

Завидљивци су и клеветници. Никад немојте осећати тугу, жалост, очајање када вас неко буде клеветао, зато што верујуће, истински верујуће људи увек мрзе. Пијанице ће за вас говорити да сте пијанице, развратници ће за вас говорити да сте блудници, лопови ће говорити да имате дугачке прсте; све гласине које покрену против вас биће одраз оних грехова који испуњавају срца људи-клеветника, који мрзе народ Божји. Зато се мирно односите према завидљивцима, мирно реагујте на сваку глупост, тим пре што је у Јеванђељу речено: “Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући, Мене ради” (Мт. 5, 11).

И ево, завидљивци су почели да клевећу Данила, почели су да блате овог пророка; они су Дарију причали лажи о пророку. Међутим, цар није обраћао пажњу на њих. Тада они почеше да траже изговор, повод како да окриве Данила, за шта да га окриве, али ништа нису могли да му нађу, јер је царством управљао правилно, праведно, верно, и није се код њега нашло никакве грешке или кривице. И тада су решили да против пророка Данила искористе његову веру у Бога. Наши непријатељи, непријатељи народа Божијег увек покушавају да против нас искористе управо околност што смо православни хришћани. И ево како ови покварени људи поступају: “Тада дођоше старјешине и управитељи,” речено је у Библији, “к цару, и рекоше му овако: Дарије царе, да си жив довијека. Све старјешине у царству, поглавари и управитељи, вијећници и војводе договорише се...” (Дан. 6, 6-7). Како то сви кнезови? Данила нису питали, лагали су зато што су били лажљивци. “Договорише се да се постави царска наредба и оштра забрана да ко би се год замолио за што коме год богу или чојвеку за тридесет дана осим теби, царе да се баци у јаму лавовску” (Дан. 6, 7). Ево какву су одлуку ови лажљиви људи наметнули цару, да се у току тридесет дана нико не моли никаквом богу, да нико не моли ниједног човека, да се у току тридесет дана “моле” само живом цару Дарију. И шта? Цару Дарију се учинило да је то вероватно знак поштовања према њему. Јесу ли се сви кнезови сложили? Па нека се помоле, он даје пристанак. Он не схвата да је то замка за Данила. Верујући, православни човек не може да се узда ни у кога осим у Бога: “Не уздајте се у кнезове, у сина човјечијега, у којега нема помоћи” (Пс. 146, 3). Православни човек се увек узда у Господа, и пророк Данило се уздао у Господа, и у току тридесет дана Данило није могао да ћути и да се не моли. Сви пагани су се потчинили овој наредби, заборавили су своје богове, престали су да се моле Зевсу, Астарти, престали су да се моле многим својим паганским боговима и “молили” су се само Дарију, живом цару. Али Данило није могао ни један дан да се не обраћа Господу свом. Речено је: “А Данило кад дозна да је књига написана, отиде својој кући, гдје бијаху отворени прозори у његовој соби према Јерусалиму” (Дан. 6, 10) – прозори су били отворени, молио се према светом граду Јерусалиму, и каже се: “падаше на кољена своја три пута на дан и мољаше се и хвалу даваше Богу својему” (Дан. 6, 10). Непријатељи су за то знали, да је сваког дана, и не просто сваког дана, већ три пута дневно Данило падао на колена, падао је пред својим Богом, Богом Авраама, Исаака и Јакова, и молио се гледајући тамо, у даљину – јер он је био у вавилонском ропству – у ону даљину у којој је остао свети град Јерусалим. И ови људи су одлучили да га прате и гледају управо у ове отворене прозоре, јер их Данило није ни затварао, намерно их је широм отварао како би се молио у правцу светог града. И он се тако моли, и одједном ови људи вире кроз прозоре, ови сатрапи, ови пагани. И вероватно замишљате какав се злурад осмех појавио на њиховим лицима – ухватили су га! Али у чему су га уловили? У молитви?

Погледајте, ако је човек стварно истински пастир одмах почињу да га прате – шта и како ради. Треба хватати преступнике на улици, а у нашој земљи у нечему покушавају да улове оне који иду истинским путем. Слушајте шта се прича за Цркву: час се патријарх некоме не свиђа, час неки митрополит, час се још некоме нешто не свиђа. Нека боље погледају себе – није ваљда код њих све у реду?

И ево ови пагански сарапи су пратили Данила, а он вероватно није прекидао молитву, и даље се молио – нека гледају, нека клевећу, нека покрећу своје богохулне, безумне оптужбе против њега – он се моли. И кад се помолио пред Богом својим, ови клеветници су дошли код цара и почели да му говоре: “Па сам си наредио да се тридесет дана нико никоме не обраћа са молбом, Данила треба бацити у јаму лавовску.” Дарије се уплашио, јер је знао каква је била судбина његовог претходника Валтасара, знао је каква је била судбина Навуходоносора – да неће можда и њега због тако страшног преступа као што је убијање пророка задесити нешто исто тако страшно, а можда и још страшније? Желео је да одбије ове људе, али су они инсистирали, захтевали су да Данило буде бачен лавовима, у ров, у јаму, како би га гладни лавови појели. Почели су да говоре: “То је царска наредба, сам си је потписао, значи, мораш да је извршиш.” И Дарије даје пристанак да се Данило баци у јаму. И доведоше пророка Божијег Данила и бацише га у јаму лавовску у којој су биле гладне дивље животиње, и тада цар Дарије рече: “Бог твој, Којему без престанка служиш, нека те избави. И донесоше камен и метнуше јами на врата, и цар га запечати својим прстеном и престеном својих кнезова да се ништа не промијени за Данила” (Дан. 6, 16-17). Затим цар крену у дворац – речено је да је чак легао да спава без вечере; био је узнемирен и није чак хтео ни да му се донесе храна, и сан му није долазио на очи. Цар Дарије није могао да спава: јер се Пророк кроз којег је Бог тако страшно казнио два цара налазио у јами са дивљим лавовима, а одозго је био камен, и пророк није могао да изађе одатле. Рано ујутру цар устаје и брзо трчи до ове јаме, и пришавши јој тужним гласом зове Данила: “Данило, слуго Бога живога, Бог твој, Којему служиш без престанка, може ли те избавити од лавова?” (Дан. 6, 20).

Како често у свом животу чујемо сличне речи када нам кажу: “Дете ти је болесно, да ли ти је Бог помогао?” Или нам се смеју: “Погледај како живиш, сиромашан си, Бог се не брине за тебе!” Оваквих букача, оваквих брбљиваца који покушавају да користе име Божије онако како им то падне на памет, на жалост, има веома много.

И Дарије изговара ове речи, он још не схвата каквог великог чуда ће сад бити сведок. Он пита: “Да ли је Бог твој могао да те избави од лавова?” И тада чује глас, глас пророка Божијег, који се чује из каменог рова: “Царе, да си жив довијека! Бог мој посла Анђела Својега и затвори уста лавовима, те ми не наудише; јер се нађох чист пред њим, а ни теби, царе, не учиних зла” (Дан. 6, 21-22).

Господ има моћ да Својом руком затвори сваку губицу, која риче на децу Божију, Господ Својом руком има моћ да заустави све оштре нокте, све оштре канџе. Ево Ко је Бог наш, ево због чега кличемо: “С нами Бог, разумјејте јазици и покарјајтесја, јако с нами Бог!”

Цара обузима изузетна радост, он наређује да се Данило извади из рова; и извадише Данила, и лавови се нису померали са својих места зато што им рука Божија није дала.

Сваки верујући човек има много непријатеља, понекад се чак чудимо: чини се да би одавно морали да нас униште! Међутим, ако то још нису учинили то је само зато што је Господ заграђивао разјапљене чељусти, које су покушавале да прождеру децу Божију; Господ се брине за Своје.

И ево, Данила ваде из ове јаме, “и не нађе се ране на њему, јер вјерова Богу својему” (Дан. 6, 23). Ако истински, искрено, од свег срца будемо веровали у нашег Бога, никакве ране неће бити ни на нама – ни од кога. Нека чак и читава васељена устане против нас, нека се све стихије покрену и устану против деце Божије, они ништа неће моћи да учине ако Господ буде с нама, ако будемо веровали у Њега.

А сад страшне политичке стихије и промене иду на нашу земљу: људи то осећају, они виде како се круг војних сукоба стеже око Русије, како војни сукоби већ прелазе на њену територију, и чини се да само што није, да ускоро, и сама Москва може да се претвори у арену неких страшних, трагичних догађаја. Али ако је Господ са нама неће нас оставити чак ни у време највећег хаоса, у време најтежих искушења. А Господ је увек с онима који су Му верни, који Га се не одричу, који се исто тако као и пророк Данило уздају у Бога свог.

И цар је наредио да се доведу сви клеветници, они који су оптужили Данила и да се баце у ову лавовску јаму, да их баце заједно са њиховом децом, с њиховим женама, а звери су већ почеле да скачу и да својим канџама кидају њихова тела. Тако су били кажњени клеветници, потказивачи, који су се усудили да кују заверу против пророка Божијег Данила у дане цара Дарија. И не само то: после тога је цар Дарије написао свим народима, племенима и језицима који су живели на свој земљи: “Мир да вам се умножи. Од мене је заповијест да се у свој држави царства мојега свак боји и страши Бога Данилова” (Дан. 6, 25-26).

Каква мудра одлука! Када би неко од наших владара написао такве речи: “Мир вама, становници Русије, да се умножи, издајем наредбу да се у свакој области земље руске свако боји и страши Бога православних хришћана!” Кад би таква заповест била написана и кад би се испунила у нашој земљи то би значило да имамо мудре владаре, који се боје Господа и знају у Чијим су рукама. Међутим, уместо тога код нас се даје слобода свим верама, даје се слобода паганима, слобода богохулницима, слобода сатанистима, слобода онима који верују у змије, који се баве враџбинама, па се чак и са телевизијских екрана у срца наше деце улива астролошка обмана, сатанистичка музика. Значи, савремени посленици потписују другачије заповести, значи они служе другим боговима. Ако се не покаују чека их судбина Валтасара, чека их судбина Навуходоносора. И нека би дао Бог нашим владарима да макар на самртном одру, пред смрт, схвате правду Божију, као што ју је схватио Навуходоносор – колико је претрпео, али је ипак схватио.

 

Дакле, завршавамо своју беседу на књигу пророка Данила. И мислим да ће у вашим срцима заувек остати светли лик овог истинског пророка Господњег. Али, ево ово је последње што желим да кажем о њему: он је изговорио мноштво пророчанстава, нисмо могли да се подробно задржимо на сваком од њих. Он, који је живео много векова пре Христовог Рођења, видео је страдања Сина Божијег на Крсту и у својим пророчанствима их је предсказивао; видео је кроз миленијуме како ће живети хришћани последњих времена и говорио је да ће се најстрашнији прогони обрушити на народ Божји пред Други долазак. Овај древни пророк је видео кроз векове, како се руше царства последњих времена, видео је како ће се глад проширити по читавој земљи... Свако од вас ко код куће има Свето Писмо може пажљиво поново да прочита ову дивну књигу, књигу пророка Данила и добиће истинску духовну поуку, савет, и укрепиће своју веру. Свјатиј пророче Божије Данииле, моли Бога о нас!

 

Превод:
Марина Тодић
www.tolmach.org