Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице
Јеромонах Роман (Матјушин) Јеромонах Роман са сестринством манастира Ваведење

Стихови и појање јеромонаха Романа


ШТО СПАВАШ, ДУШО МОЈА, УСТАНИ!


Јеромонах Роман (Александар Матјушин) рођен је 1954. године, у породици сеоске учитељице. Завршио факултет, предавао у школи. Замонашио се 1983, а 1985. рукоположен у чин јеромонаха. Служио у једној од парохија Псковске епархије, сада живи у скиту Ветрово у близини Пскова. Стихови и појање јеромонаха Романа нашироко су познати читаоцима и слушаоцима са плоча, касета и дискова. Осим бројних песама у низу часописа, објавио књиге: „Благословен, који иде Богу“ (1991), „Камење светих олтара“ (1991), „Покајнички стихови“ (1992), „Избор“ (1995), „Ослушкујући глас Бога“ – три издања (1997, 1998. И 2000), „Руска монашка капа“ – два издања (2002), „Радовати се небу“ (2004), „ Пред свима је душа крива“ (2006), „Усамљенички пут“ (2008), „И горка реч“ (2009), „Певам Богу своме“ (избор, 2010).


Валентин Распутин о појању јеромонаха Романа:


„Глас јеромонаха Романа (раније мирјанина Александра Матјушина) Русији је стигао из манастира – његово појање сопствених стихова зазвучало је, усред жалосног времена наше Голготе, тако неочекивано, и било је толико неопходно да је личило на неко нимало случајно послање, заслужено променом расположења у народу. Свако појављивање великог, непатвореног талента и није случајно, оно је одговор на духовне потребе у отаџбини. И није довољно рећи да су то песме – код јеромонаха Романа то је појање стихова посебним гласом. Ако кажемо да је то молитвени и аскетски глас, указали смо само на једну, и не најважнију одлику, на глас изранављеног срца и узнемирене душе човека који се пробија ка светлости. У том појању стихова има и јада и бола, и покајања беспоштедног према себи, и првог покрета душе која се буди, и срећних суза обретења. То појање увек има и форму, и адресу примаоца – аутор се обраћа себи, души, руском човеку, Господу , досежући до највише тачке искрености и жртвовања. Глас који се даје нештедимице, до краја, испевава, испреда те песме уносећи се без остатка, зарад жељеног преображаја, и он се и васпоставља у целости, изнова. На мање од тога он не пристаје. Тако и с Русијом: он се не задовољава њеним делићем усред разузданог срама, њему је потребно да се она васпостави, устане у целости и пуној слави. Памтим како је снажан утисак изазвало у мени појање јеромонаха Романа када сам га чуо први пут. Оно је заувек ушло у онај руски духовни и културни „избор“, у коме сам тражио утехе и узбуђења кад год би требало, у самотности, од себе, од свога „ја“ пребацити се на Русију. Сада су се његово појање и стихови прочули нашироко и надалеко, али да би се дошло до тога нису биле довољне тек речи, била је потребна поезија. Он је и почео као песник. Ево једне од његових раних песама – простодушне и сурове:


Јунаштву се нисам учио од људи.

Јунаштву сам се учио од коња.

Знате ону дрипаву кљусад!

Њима ломе хрбат свакога дана,

разваљују губицу свакога дана,

А они само фркћу као осуђени,

Али иду право по бразди.


Истинито, истинито! Тако нешто могао је да каже човек не малог, посебног дара, који бира најтежи пут.“


Професор Александар Корољков,

доктор филозофије, о појању оца Романа:


„То је велики православни руски песник, који је поезији вратио Православље, а Православљу – поезију“ – тим афористичним исказом сажео је своје мишљење о оцу Роману И.К.Рогошченков, који није новајлија у промишљању о руској књижевности и руској самосвести. Појање и стихови јеромонаха Романа изводе руски народ из летаргијског безбожног сна. Враћа се постулат, неоспоран за стотине година: бити Рус – значи бити православан. Јеромонах Роман је кум, певач и звонар Свете Русије, оног Православног Царства које се, тражећи пут ка општем и личном спасењу, није мрвило на делиће, није подлегло саблазнима туђих идола и идеала. Више пута распадао се наш целовити организам на делове, и одмах су се јата гаврана бацала на плен, док се не би нашао ујединитељ Русије, кнез или монах, чија је реч допрла и до сваког војина и до целог народа, и спасавала се Руска Земља. И у овај невољни час јада, погубних саблазни, почујмо глас горке истине, коју нам са болом и љубављу упућује јеромонах Роман. Он чује невоље света, чује оно што ухо духовно оглувелог више није у стању да чује. Он је исцелитељ нашега глувила и слепила. Оно што је најдрагоценије и најскровитије, најузвишеније и испуњено најдубљом горчином, испољава се у тајинству молитвеног. Код јеромонаха Романа граница између стиха и молитве постаје готово неухватљива. Усамљеност, молитва, побожан однос према речи, омогућили су му да се прецизно изрази и о својој поетичкој служби:


„ Још то да кажем: по Милости Творца,

Песма је успела да се ороди с молитвом.“


Највиши ступањ општења с Богом и одговорности верујућег човека, читалац ће наћи у песми „Гиљотина“:


„У сну сам видео, вероватно, не случајно,

велику гиљотину пред собом.

И треба да будем посечен зарад Христа,

али ја срамно одуговлачим пред смрћу.

Нико ме не вуче и не води,

стоје сви и отуђено зуре.

И оштрица никад неће ни пасти,

ако не будем потурио главу.

Молио сам се, и Господ ми је помогао,

али тако сам се ломио, замало да устукнем.

И ипак, ипак сам полегао!

И нож је пао. И истом сам се пренуо.

Отворио сам очи. Авај! Још сам жив.

Тамо сам спасен. Па што се пробудих?

У сну сам – издржао. А на јави...

Дај Боже да се тај сан некад оствари!“.

Као и у многим другим песмама, прозрења те врсте за свакога од нас јесу звезда водиља. За такво подвизавање руска поезија до сада није знала. То подвизавање указало је на високо призвање поезије – да саму творевину узноси ка Творцу.


Aкадемик, проф. Драган Недељковић:


Јеромонах Роман познат је не само широм велике дивне Русије, него и у целом православном и хришћанском свету, познат је и као свештенослужитељ- духовник и као песник дивних духовних стихова. Велики је и одани пријатељ српског народа, и приспео је у Србију баш у дане нашег великог страдања, у време бомби и свенародне несреће, да би био са нама и пружио моралну, молитвену и свештену помоћ. Ја сам са оцем Романом обишао многе српске светиње, манастире и храмове, и заједно смо се тада свуда молили за српски, руски и сав православни хришћански свет.

Предраг Миодраг, проф. Црквеног појања:


Јеромонах Роман је необично пријатна појава у савременој руској духовности. Кад се први пут обрео у српском поднебљу, где га је привукла љубав према исконским заједничким словенским и православним коренима, у први мах се учинило да јеиз времена Андреја Рубљова пред нас изронио лик необичног витеза-монаха-ратника-песника-духовника. Својом појавом, песмама стиховима и мелодијама јеромонах Роман заправо и припада том неком бајковитом, прошлом времену, о коме нам „ВБИЛИНКАХ” казују његова стихотворења. Данас на хиљаде младих Руса, у потрази за смислом живота, читајући и слушајући песме оца Романа, прилазе цркви, и у вери својих праотаца налазе онај прави смисао који није била у стању да им понуди ни западна ни источна култура. Јер стихови, мелодије и особени глас јеромонаха Романа неодољиво их подсећају, привлаче и вуку у онај духовни простор, у Русији донедавно готово заборављен, које духовни оптински старци опевају у сличним песмама које са песмама оца Романа могу да имају заједнички наслов „Душа моја тугује за небом”! Надам се да ће та рајска нит у делима јеромонаха Романа привући и српске слушаоце, особито младе, који добијају могућност да се упознају са делима овог несвакидашњег руског песника-духовника.


Дивна Љубојевић, диригент и солиста хора Мелоди


„Невероватна умилност гласа... путује право до душе... носећи једноставном, пријемчивом мелодијом истину.“


Монахиње манастира Ваведења, Београд


Јеромонах Роман је свештенослужитељ, проповедник-пророк и поета ретког префињеног и раскошног дара, верно чедо православне цркве и Русије, и велики и искрени пријатељ српског народа. Стихови оца Романа нису обична поезија. Необичан и изузетан дар очевог служења и стихотворења буди нас и духовне учмалости и мртвила. Појање и стихови јеромонаха Романа који су дубоке духовне садржине, имајупосебну силу да у душу човека унесу наду, мир, снагу покајање, чистоту, лепоту, жеђ за Богом и спасењем, и да помогну човеку да пронађе смисао живота као непроценљивог Божијег дара. Стихови оца Романа су јако блиски и драги свакој души, они враћају човеку молитву и жељу за очишћењем, оздрављењем душе и поновнимсједињењем са Богом. Посебно је у песмама изражено јако осећање састрадавања, љубави и жеђи за Богом, љубави и бола за своју вољену отаџбину Русију, за сваку душу. Стихови који долазе из вечности – како отац Роман пише у једној својој песми, у његовом бићу умешени су монашким подвигом, сузама и молитвом. Због тога његово је више него поезија.


Благодаримо Богу на благослову да познајемо лично јеромонаха Романа, врло даровитог човека, молитвеника, свештено -служитеља и поету ретког, необичног гласа и поетског и духовног талента, који својом искреношћу, чистотом, лепотом, богатством и снагом духа, једноставношћу и духовношћу приводи све Богу. Јеромонах Роман који је од Бога на дар добио два

златника монаштво и свештенство, али и дар стихова, блиста на круни руске духовности, културе и славе.


SimpleViewer Gallery for Picasa Web Albums - get more from www.paulvanroekel.nl
SimpleViewer requires JavaScript and the Flash Player. Get Flash



Јеромонах Роман (Матјушин) - Србима


Мир вам!

Унапред бих желео да се оградим – први пут треба да наступам пред тако великим скупом. У својој осамљености одвикао сам се од људи и да није ове кланице у Србији мало је вероватно да бих сада био овде. Нажалост, честа путовања, посете српским манастирима, разговори са монасима, мирјанима, избеглицама и војницима, као и свакодневно вођење дневника мало су допринели раду на овом говору. Готово да нисам био сам, записивао сам с времена на време и тек сам јуче у манастиру Раваница на Видовдан успео да сјединим оно што је раније било записано.

*    *    *
О Србијо, ти, коју воде на распеће!
Кандило окружено мраком.
Русијице! Зар то нису наша браћа?
Браћо Срби, зашто ли ми ћутимо?

И лаж и зло чине се са славом!
Није из кадионица – већ од пожара дим.
О Србији треба викати или се за њу молити.
Браћо Срби, зашто ли ми стојимо?

Зора.
26. мај 1996. г.
Скит Ветрово

*    *    *

На Косову Пољу

Гледам Велико Стратиште,
Испуњава ме нарочити звук.
Здраво, Косово! Твој сам гост.
Зашто смо се тако растужили обоје?

На овај сусрет сам тако дуго чекао!
Али, опрости, споро сам се спремао
И толико векова сам закаснио
Да нисам умро у блаженом пространству.

Чудо Косово. Рајски цвет.
Шта да кажем у своје оправдање?
Чезнуо сам за тим да певам за здравље,
А душа је у погребним јецајима!

Али узалуд се злобно радује непријатељ,
Отимајући и планине и долине.
Срце Србије, српски барјаче!
Ти си већ пред Христовим Престолом.

26. јун 1999. г.
Манастир Гргетег, Србија

*    *    *

Косово. Да ли је то трагедија или тријумф Србије? Понижење или слава? На ово ћемо се још вратити. Нема ништа горе него када човек суди и мери Божанствена дела људским мерилима. Постоји светска слава и Слава Божија. Слава овога света се са овим светом и завршава. Пут ка Божијој Слави је Пут Крста, пут страдања. И овде бих желео да пређем на овај велики Божји дар. Патња је квасац људске душе. Човек расте онда када страда. Личност без страдања је проамерички антихришћански тип. Одбацујући патњу човек одбацује своју висину, осуђује себе на развој у ширину или на доле, на дно паклено. Комфор потпомаже деградацију човечанства. Да ли би Достојевски био онај Достојевски којег данас знамо да није преживео робију? Да ли би без страдања било Стараца? Апостола? Сви они су били мучени, сви су, осим Јована Богослова, умрли мученичком смрћу. А страдања Мајке Божије на Чије очи је разапет Њен Син? Зар нама није потребно страдање? Међутим, дрскост је ако човек сам иде на ту висину.

*    *    *
А оно чему нисмо дорасли – не можемо да понесемо.
Не призивај тек тако награду
Тек када опростимо свима до једног,
Достојни смо узвишене патње.

Закон о Искупљењу није нов,
Он је одувек као жеђ за оправдањем.
Страдање је одлика синова,
Благо ономе ко је тим знаком обележен.

И наш живот не вреди ни гроша,
Ако нема крвавих рана у животу нашем.
Што је тананија и благороднија душа,
То је већа Чаша коју она прима.

Не окрени од Милости лице,
Не одбацуј Божије с огорченошћу
Патња увек има два краја:
Доводи до Престола и до пакла.

Неочекиван је долазак Њен,
Не жури, не буди претерано усрдан:
На тело своје неумивено
Не облачи свештену одежду.

20. фебруар 1998. г.
Скит Ветрово

*    *    *

Ми заборављамо на то да је земаљски живот болница, у којој се исцељује онај ко верује свом Лекару и благодари за лек. Лек је горак, али се слатким не лечи. Ми смо болесни, сви смо болесни осим ретких стараца, и нема ниједног здравог човека без обзира на наше образовање и друштвени положај. Притом, наша болест има нарочито својство: она може да зарази (и заражава) људе који долазе у додир са нама. И то би људи-ствараоци стално требало да имају на уму. Желео бих да истакнем да се не обраћам онима који служе уметности . Често се стваралаштво лажно назива овом речју и обрнуто.

*     *     *
Уметност. Стваралаштво. Два брата-близанца?
Нека вас не превари погубна сличност.
Један је у власти пале наказности,
Други пажљиво гледа Лепоту Творца.

Двама Господарима никако се не сме служити.
Уметност удовољава старом створењу,
А Стваралаштво позива на обнављање.
Уметност је идол, Стваралаштво – стаза.

Куда води стаза? Нипошто не на Олимп.
Служење музама је смртоносно по многе,
А Стваралаштво смирено у Богу
Показаће Адамов првосаздани лик.

21. октобар 1997.г.
Санкт-Петербург

*    *    *

Ми смо проводници онога чему сами тежимо. И овде се многима моје речи могу учинити тешкима. Дајемо само оно што имамо. А шта то имамо? Савршену љубав према Богу и ближњима? Целомудрено срце, које пије из Извора Божанствене Чистоте? Испуњење Богом даних заповести? Зар наше душе неће пресахнути без мутних вода, које нам свет живих људи, који се упропашћују, нуди изобилно и посвуда?
О, мутне воде палог човечанства! Многи без вас не могу да замисле свој живот. О каквој савршеној љубави према Богу можемо да говоримо када многи људи који себе називају хришћанима чак ни крстић око врата не носе.
- На њему Крста нема! – говорило се у Русији, - и то је било најстрашније што се могло рећи о човеку. Треба да имамо на уму да одбацујући добровољно страдање Христово одбацујемо и Светлост и Љубав Христову. Али ако одричемо Светлост, шта можемо да дамо осим мрака своје душе? Одбацујући Христову Љубав шта можемо да понудимо осим тријумфа похоти? И управо тим мраком и похоћу испуњавамо поезију и прозу. Ми не одражавамо, већ унакажавамо. И притом књижевност гордо називамо школом живота. Али хајде да погледамо да ли је та школа добра? Света Русија (Русија, Украјина и Белорусија) се може назвати земљом логора и тамница. Људски живот је постао безвредан. Убија се из било ког разлога. А зар је то чудно ако је дете од колевке окружено убицама? Отац, који подстиче на убиство, убица је бака, убица је мајка. Говорим о најстрашнијој, о најподлијој врсти убиства, када је немогуће побећи или се сакрити. Говорим о абортусима. У Русији сваке године има 10 милиона убијене деце. Сваке друге године је Други светски рат. И још се усуђујемо да жигошемо фашизам. Гори смо од фашиста, јер одобравамо убиство оних који у знак протеста не могу ни да вичу и да заплачу.

*    *    *
А Ирод спасењу не треба да се нада:
За злодело се милост не очекује.
Мала деца, убијена мачевима,
До данас вапију пред Престолом.

Има их на хиљаде! Страшан број!
Историја памти шта се догодило.
Који нараштај по реду
Цара суровог жигоше?

Да ли је о њему реч! Шта је ново на свету!
Заиста, Трпљење је безгранично.
О, мајке! Опрости ми, Творче,
Што тако називам чедоморке!

Па ипак! О, мајке! Докле!
Заклињем вас! Ради свих светих!
Не убијајте оне који се грче од боли
Слепе, неме, али живе!

Не умножавајте несрећу на земљи!
Не слушајте погубне говоре!
Нису лекари тек тако иза белине
Сакрили лик џелата!

О, Домовино! Ти као да си у суманутости
Решила да се потпуно упропастиш.
Какав благослов ми желимо?
Сваки дан је крвави Витлејем!

Крвари свет! Крв је ипак вода!
По васцелој земљи се не рађа!
О, Пресвета Дјево! Како човек да се моли?
Постаде ирод-народ мој народ!

Али жив је Господ! Сваки злочин
Носи са собом највишу пресуду:
Они који се роде постаће освета
За побијене браћу и сестре!

22. фебруар 1998.г.
Скит Ветрово

*    *    *
Страшно! А сви су читали Пушкина, Толстоја, Достојевског. И без обзира на то народ Богоносац је постао народ-ирод. Видите како је трагично када  се Јеванђеље замени књижевношћу. Уместо да у стварном животу људи заиста искорењују грех у својим душама они се бацише у измишљене светове где су се одушевљаваху животом и смрћу омиљених јунака, равнодушно гледајући на погибију споредних ликова и радујући се смрти ниткова. И тако смо се постепено навикавали на смрт. Међутим, навикавајући се на туђу смрт ми смо обезвређивали сопствени живот. И данас је људски живот јефтинији од новца, одеће, комфора, квадратних метара стамбене површине. Земља више не може да поднесе дела венца стварања - човека. Она се грчи у земљотресима, љуљају је урагани, покушава да се умије поплавама. Настало је време Апокалипсе. Земља је кренула у сусрет сунцу. По астрономским прорачунима растојање се смањило за 2,6 милиона км. Очекује се још више урагана, земљотреса, поплава. Цивилизација може да се уништи у сваком тренутку. И уместо да позивају на покајање књижевност и похот своје заробљенике одвлаче од стварности нудећи своје измишљотине на вечне теме о смислу живота, истини и срећи. Међутим, вечне теме се не могу решити без Вечности. Само тема о срећи је проузроковала стварање читавих брда хартије. Свако је срећан на свој начин. Један човек сматра да је срећа дати свој живот за Домовину, други је срећан ако прода Домовину. Један је срећан кад посеје и сакупи пшеницу, други је срећан ако спали или украде ту пшеницу. На свој начин су срећни манијаци-убице, силеџије. Срећни су и лудаци када се испуњавају њихове безумне жеље. Али и ако се говори о нормалним људима – и њихова срећа има тужно наличје – она је увек за рачун туђе несреће. Неко је срећан у другом браку. Јасно је да је томе претходила трагедија првог брака. Примера има безброј и у другим сферама живота. Тако је било и тако ће бити. Јер је човеков живот на земљи праћен недостатком неопходног. Чак и ако неко нешто стекне то није задуго.  Стиче да би изгубио. Вечна душа не може да се засити пролазним. И људи у својим најскривенијим дубинама то осећају, па ипак не могу да не маштају о срећи.

*    *     *
Докле тражити замамну срећу?   
Шта ће она дати души која пати?
Размењујући целину за делове,
Ми и у духовном плачемо због гроша.

О, кукњаво препуна лукавства –
О слави, части, о богатим данима.
Имаш ли Бога? Бог је твоје Богатство.
Зар си и са Њим ипак сиромах?

Ниси се удостојио научних звања?
И уопште ништа не знаш?
Ти знаш за Бога! Изнад свих знања је
Незалазна Истина Његова.

И ако си већ достигао подножје Царско
Заборави на ропство, сети се родства.
Не ситничари мољакајући за звечке,
Не вређај Величину Његову.

О, Милостиви! Клањајући се до земље,
Спреман сам да се закунем својом вољом –
Све ми одузми, нека идем по свету го,
Али само Ти буди Одећа моја.

Постојиш само Ти, све остало је сувишно.
И Живот и Смрт пролазе као таштина.
Узми оно што имам, и рођаке и ближње.
Са Тобом нећу бити сироче!

Јесу ли потребни дарови ономе ко пати због већег?
Твоји Дарови Тебе не могу да замене.
Подај онима који моле, Милостиви Боже,
А ја са Тобом истински морам бити.

Јутро.
26. мај 1996.г.
Скит Ветрово

*    *    *
Само у Богу је и Истина, и Блаженство, и Смисао. Онај ко је пронашао Бога пронашао је све. Онај ко је изгубио Бога – изгубио је све. Ко нема Бога нема ништа. Зауставите се, немирни, - само је у Богу – почаст, јер је Он Вечан, Непролазан, Неисцрпан. Њега има довољно за све и свакога. Овде је нешто веће од среће – бити са Богом. То је Блаженство. Међутим, човек је навикао да буде у сладосном слепилу! И када патња скине ову копрену он остаје пред Богом сам са својим неистинама. И тада свака Милост Божија за њега постаје казна, јер се буди савест. Он покушава да побегне од сваке утехе знајући да је достојан само казне. Он моли за горко, живи у смиреној нади – да ће плакати на овој земљи.

*     *    *
Нисам кроз живот ишао као прзница,
Иако сам малаксавао под теретом Крста.
Видео сам смрт – хвала Богу,
Умио се крвљу – такође нисам роптао.

Схватао сам због чега ме задесила казна
И не ступајући са Судијом на суд
Као воду пих болести, пљувања,
Али самилост Твоју не носим.

Царе Небески! Свако Тобом живи!
Не прећути, душо моја слепа.
Не вредим ни најмању мрву,
Зашто тако смирујеш слугу Свог?

Не теши ме, Једина Радости.
Познавши Тебе, за чим још да жалим?
Молим за горко. Одузми насладу.
Остави ме да плачем на мојој земљи.

3. јуни 1996.г.
Скит Ветрово

*    *    *
Овде, у том плачу је људска дубина и висина људског духа грешника који је оживео за вечност. Човек је прогледао и прогледао је захваљујући патњи коју је смирено испила његова душа. Од данас он зна да над њим постоји Десница Живог Бога и зато се више не плаши ни глади, ни прогона ни смрти. И на све казне двадесетог века гледа духовним очима верујући да је ту чашу требало да испију и он и његова Отаџбина.

*     *     *
Двадесети век је готово на издисају.
Још два минута и већ га испраћамо.
Па добро, збогом. Тебе не би требало стиховима –
Већ васељенским парастосом испратити.

Био си суров, безобзиран у борби –
Још како – силе паклене устадоше! –
И називајући тачно нетачним,
Водио си пук у Плаву Висину.

Страшно смо израњавани тих година,
А и данас се ожиљци виде.
Али су многи из нашег рода
Сплели себи непропадљиве венце.

А где су венци – ту је, значи, и победа!
Свргнут је ад, и смрт као лопов бежи!
И Русија моја, испуњена Светлошћу,
Пред Божјим Престолом стоји.

И ма како свет да скупља камење,
И ма како да зове у последњи бој,
Русија ће одолети у будућим биткама,
Дочекујући верне у Висини Плавој.

23. фебруар 1998.г.
Скит Ветрово

*    *    *
У овој Висини Плавој пред Престолом Божјим предстоје сви они који су пали на Пољу Косову. Поље Косово је славни жртвеник Србије. Тврдим да чак и ако не буде Русије и Србије као државне територијалне јединице (а ка овоме све води) – Русија Света и Света Србија су се већ спасиле. Ми смо на потезу. Наш главни циљ је да се сјединимо са Русијом и Србијом које тријумфују, да се улијемо у светоносне зборове светитеља, преподобних, мученика и исповедника чувајући, а ако затреба и живот положивши, Свето Православље.
Нека буде ово са свима вама! Нека живи Србија у Богу!
Амин! Амин! Амин!


28. јуни 1999.г.
ман.Гргетег-Јазак
Св.Фрушка Гора, Србија

Јеромонах Роман

*    *    *