Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице

Епископ ИРИНЕЈ Ђорђевић

 

 

О НАШЕМ ДУХОВНОМ ПРЕПОРОЂАЈУ

 

 

Свако биће и сва твар Божја живи овим или оним обликом и већом или мањом количином живота. Но најсавршенији и најјачи од свих постојећих и могућих облика живота јесте духовни живот. Он је по суштини и пореклу најближи своме извору, Богу, јер "Бог је дух" и самобитни извор свега живота. У колико једно биће постаје духовно савршеније у толико је оно све ближе Богу. Сви делимично напредни путеви и правци се своде на један заједнички истински напредан пут, а он Богу води и у Њему се завршава.У томе је сав смисао правога прогреса. Бог је извор и увор, полазна тачка и крајњи циљ свега што живи. Ван Њега нема живота. Господ Христос је једини поуздани Вођа и Пастир људи на томе путу и немогуће је обићи Га, јер се само Његовом узаном стазом и кроз Њега као кроз врата може прићи Оцу. У томе је сав смисао хришћанске етике.

 

Ако је искуство најбоља настава, а историја човечанства највећа и сваким даном све већа збирка људскога искуства, онда нам она прејасно говори да је Бог увек био центар око кога се кретала и лична и колективна судба човекова, и да је свако удаљавање од Њега било мање или веће, али увек судбоносно удаљавање од истине и од самога извора живота и снаге. Зато историја у највеће добротворе човечанства убраја не појединце или народе са најјачим мишицама, најбољим армијама и најбогатијим ризницама, него све оне смирене и боголике апостоле, надахнуте јаком вером, жарком љубављу и непоколебљивом надом у раду на остварењу Божје воље у свету, прослављању имена Његовог и блаженом завршетку историје човечанства у Царству Небеском. Ови последњи и њихови следбеници су праве слуге Божје, истински пријатељи људи, неимари на изграђивању светле и срећне будућности, и њима човечанство после Бога највише дугује.

 

Но свест о свему томе није код људи ни приближно довољно развијена. Она је још далеко од свог пуног утицаја и онога богатога плода којим би могла уродити. Хришћански, еванђелски критеријум истине и принципи живота су номинално признати и само делимично усвојени, али ни сам хришћански свет још није осетио ни искусио сав њихов обим и значај, јер хришћанство није ни главна садржина ни најјачи фактор у животу савремених хришћана. Оно још није постало правило живота код појединаца, ни ти утврђена норма у друштвеним и међународним односима. Оно се учи, али се њиме ретко живи; оно је често у мозгу и на језику, али је врло ретко у срцу као стални, најмилији становник, једини покретач и нераздвојни саветник, који увек и у свему има последњу реч. Намножили су се они што носе Христово име, али не иду Његовим путем и Христос се није зацарио у животу њиховом. Равнодушност према највишим идеалима вере и морала свакога дана добија све више присталица. Из њихових редова се моралним извраћањем и постепеном духовном атрофијом регрутују атеистички христоборски подвижници, проповедници такозване и много злоупотребљене слободе савести, распасаног либерализма и неке готово потпуно беспринципне модерности. Груби и безобзирни мамонизам, необуздана тежња и трка за богатством по сваку цену, прожима целокупни живот садашњице и прети да са осталим многобројним христоборцима и духовним људождерима покида све везе између неба и земље, Бога и човека, и да душу људску немилосрдно прикује за земљу, као што је Прометеј био прикован за Тарпејску Стену.

 

Према овим широким масама заблуделих стоје масе хришћанских формалиста са слаткоречивим језицима, шареним душама и још шаренијим животом. Они се боре, но њихово оружје нема мисионерске силе. Они не могу да буду успешни, апостолски ловци људи, јер им је становиште узано, искључиво и дискредитовано. Њихово хришћанство личи на неку извешталу мађију своје врсте. То су банкроти који грицкају последње остатке старога кредита, рибари чији се занат духовно никако не исплаћује.јер механички бацају мреже у воду и извлаче их празне, а животаре трошећи из све празнијих ризница, које су им претци ради умножавања у аманет оставили.

 

А изабрано стадо Христово? Где је оно данас и шта ради? Оно је ту, али у несразмерној мањини, јер је Христос још једнако у мањини међу Људима. Оно живи у том истом хучном друштву, али по разним забаченим ћошковима, као стадо јагањаца у чопору вукова, моли се Богу, трпи и нада се, јер зна да "лагано корача Христос", али верује да ће у овој борби живота последња победа бити Његова победа.

 

Је ли онда чудо што се у овако нескладном друштву, са тако безнадеждно изукрштаним интересима, на сваком кораку виде једне стране све могуће врсте неслоге, сукоба, страдања и неправди које Богу вапију, а с друге стране несразмерно мало смисла за конструктивно лично и друштвено самопожртвовање и за све оно што служи изграђивању и чувању солидних темеља за духовна, морално и социјално благостање друштва.

 

Последњи и најглавнији основи и личног и друштвеног живота су духовни основи. На њима почива све, јер је све остало само спољашњи израз те последње духовне садржине. Од каквоће и количине садржаја зависи каквоћа и количина њенога израза, јер још нико није узабрао "с трња грожђе, или са чичка смокве". Када душа страда, тело се грчи и изражава болове душе. Када се основи друштвенога живота пољуљају, цело друштво се ускомеша и разни облици страдања су одмах ту. Темељи савременог живота модерног човечанства су одавно пољуљани и још се једнако љуљају. Пророци и видиоци су све до најновијих времена с узбуђењем објављивали свету да се зграда модерне европске цивилизације подиже на опасном и све опаснијем вулканском земљишту, да је катастрофа неизбежна, ако се то на време не увиди, Но њихов глас је остао несаслушан, презрен и исмејан. Модерне самозване и самоуверене вође културног човечанства су продужиле старим путем и старим методима, служећи се науком, политиком, уметношћу, трговином, војском па и Црквом. Најгрубљи интереси, апетити и прохтеви били су у самој сржи европске културе и њима је дубоко прожет и затрован целокупан социјални, национални и међународни живот цивилизованог света. Виши мотиви су или одсуствовали или су били делом паралисани, а делом директно негирани. И вође и адвокати овога егоистичко-епикурејског развића Европе били су хришћани, али ни у темељу њихове зграде ни у њеним циљевима није било Христа. Њену општу зграду није зидао Христос, него Марс; њену политику није водио ап. Павле, него Макијавели; њену душу није васпитавао ап. Јован, него Спенсер, Џон Стјуарт Мил. Кант, Ниче, Маркс и премноги слични њима. Та европска многохваљена хришћанска цивилизација без Христа огромним се делом заснивала на безбожној игри читавога сплета легализованих и повлашћених страсти које су вешто скриване под звучним, модерним и привлачним именима. Зато је у њеној утроби одавно врело, кипело, комешало се и мирисало на барут. Ми смо сведоци да је прва јача варница букнула у нечувени пожар, чије размере и последице свет никада дотле није видео. Настао је катастрофалан слом, који је прогутао преко 30 милиона људских живота, уздрмао цео свет и донео многоструку и нечувену беду човечанству. Запитајмо се још колико је милиона душа људских рањено и убијено у овој светској кланици и због ње, па ћемо приближно наслутити сву фаталност пута којим се ишло и апостола који су тим путем водили. Четири године су копно, море и ваздух били бојна арена у којој су се номинални следбеници Учитеља Љубави међусобно безобзирно клали и убијали, али ће се више од 400 година стидети тога догађаја, његових узрока и последица, сви који буду имали смисла за осећање стида људског поноса и хришћанског достојанства. Људи су се видели као у огледалу и уплашили се од самих себе. Културна Европа и хришћанска бела раса су чак и незнабожачким дивљацима изледале као, нека чудовишта из какве страшне, фантастичне бајке.

 

Под претешким притиском овога светског окршаја и његових далекосежних последица настало је стање општег мамурлука и тморе у којој се свако осећа незадоваљан, нервозан и у којој свако гунђа и прети.

 

Често се чују гласови: "А где је била Црква и што она својим миротворним утицајем није спречила или ублажила ову страшну трагедију међу европским хришћанима?!" - Али не треба заборавити да разједињена и спутана Црква није била никакав ауторитет ни у државном, а камо ли у међународном животу, у коме није било никаквог, а још мање достојног места за Христа. Еванђеље није било никаква сила, а камо ли закон у социјалном међународном животу хришћанских народа. Место јаке, доследне вере у Оца небеског заузели су индиферентизам и модерни европски атеизам; место хришћанске етике, најсавршеније од свих које је.свет ма када чуо, појавиле су се разне сушичаве етике без корена као: друштвени морал, јавни морал, мода, државно право међународно право итд. У њима је Христово учење на све могуће начине обилажено, индиректно или директно вређано и негирано.

 

Друштво које у Цркви види само формализам и досадне, овештале догме, а у хришћанству само неку врсту болећивог сентиментализма; друштво које је одбацило Цркву из центра срца на периферију и схватило хришћанство формалистички, хаљински - то друштво и такав свет нису могли бити спасени тако накарадно схваћаном Црквом и тако карикираним Христом. Ако је ма шта несумњиво, онда је несумњиво то, да модерна Европа није усвојила Христа као свога јединог Спаситеља и зато се није спасла. Она се није трудила да иде његовом узаном стазом која води спасењу, него је свим могућим саблажњивим распутицама вратоломном брзином бегала од Христа и у једној вртоглавици доживела онај слом, коме смо сви ми сведоци.

 

Али ни данашња изривена, рањава и изубијана Европа се још никако није пробудила, отрезнила и оријентисала. Она и даље верује оним истим својим фаталним апостолима, оним истим слепим вођама који су је увели у овај лавиринт, обећавајући јој најкраћи пут ка општој срећи, и још једнако верује да ће је они и извести из данашњег лавиринта. Али у њој се непрестано чују стари шкргут зуба и звецкање мачева. Огромна већина још гледа спас у ономе што никад није могло истински спасавати и живот у ономе што је највећи непријатељ живота.

 

Но зашто се савест Европе не буди, зашто њена свест о свом положају не зри брже? - Зато што је занемарила Христа и под етикетом хришћанства клања се самој себи. Јевреји су лутајући 40 год. на путу из Египта у Обећану земљу само једном, у тренутку малодушности заборавили Бога и направили само један идол, само једно златно теле, па су кажњени још много већим лутањем. Наша бела раса је најгрубљи модерни идолопоклоник. Она неуморно и вешто измишља и ствара све нове и нове идоле и свакоме од њих приноси на жртву многоструке људске хекатомбе. Многобожачки идоли и богови још живе међу нама; њихова је моћ огромна, привлачност чаробничка.

 

Они покрећу и руководе несразмеран део савременог друштвеног живота. Најзад, западна култура и цивилизација су највећи храмови и проповедници модерног идолопоклонства. Зар смо могли очекивати да нас казна мимоиђе? Данас је јасно као што је било јасно у доба Спаситељевог живота на земљи да је човечанство заиста јеванђелски заблудели син. Прича о заблуделом сину је најкраћа и најјаснија историја човечанства, изражена онако, како се види кроз Божје. Но када тај заблудели син истроши и последње остатке очевог богатства; када осети да биљни коренчићи које свиње једу нису његова природна храна, да је и њих нестало, и да свиње нису најбоље друштво у коме треба да живи, нити највеће богатство које треба да чува - осетиће своје очајничко банкротство, врхунац глади и страшно унижење. Јавиће се чежња за повратком очинској милошти и синовљем достојанству у богатом дому занемареног и напуштеног Оца свог. Кад се пробуди савест и покајање почне цепати душу боловима, трести цело биће до последњег молекула, заблуделом сину ће потећи сузе покајнице и опраће упрљано и запарложено срце његово. Он ће донети и у дело привести одлуку: устаћу и идем оцу свом, па ћу му рећи: "Оче! сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својих најамника.

 

Небројене невоље и тешко духовно разочарење, које човечанство под вођством Запада преживљује, јесу невоље детета које очајнички упорно покушава да само себе понесе на сопственим леђима. Но расплакаће се то упорно дете, увидеће своју лудост, потрчаће у нежно очинско наручје и наћи ће неслућену радост и спокојство у очинском загрљају.

 

Историја се понавља зато што се прича о заблуделом сину понавља. Народи су данас заблудела деца заблуделог сина. Кајиновско браство и старозаветни морал ликују у Европи док њени духовно осиротели и изгладнели становници једу корење, јер код њих још није сазрела мисао о животној неопходности што бржег и дубоко покајничког повратка у богати и сјајни очев дом, пун праштања и сваке милоште. Европа је данас тежак и деликатан болесник. Али оно што је суштаствено болесно у њој, што треба лечити, то је дух њен и огладнела, мршава душа њена. Сви физички грчевити трзаји и све ране њене у ствари су само пројекција душевних мука и духовних рана њених. Она непрестано стоји пред дилемом: дефинитивно стати уз Христа и Његову божанску науку, или уз европски запад и његову људску мудрост? Но Христос је ту у сваком случају и ова дилема на крају крајева значи: примити Христа као Спаситеља одмах, или као Судију на послетку? Крст Христов је у утроби Запада и Европе, и она не може ни да га свари ни да га изрига.[2] То је централна аномалија, основна болест и битна невоља из које се генетички рађају све остале њене невоље. Европско питање је зато у суштини верско и морално питање. Ту треба тражити кључ, јер се само тим кључем могу отворити врата њене боље будућности. Њу неће сласти ни реформатори, ни научници, ни политичари, ни дипломате, ни финансијери, ни све њене армије него само они који би успели да њену душу дирну до суза, да је прожму покајничким осећањем јеванђелског заблуделог сина и приведу јединоме Спаситељу свих неспасених и Исцелитељу свих недуга људских. То би били највећи добротвори не само заблуделе, рањаве, вулканске Европе, него и човечанства које она данас предводи.

 

Нас Србе је Провиђење довело и поставило на границу између Истока и Запада. Два различита света који никако не могу да се разумеју и сложе, два полуса који и физички и духовно вековима стоје у ратоборном или одбрамбеном ставу један према другом. Наша целокупна народна историја носи снажне отиске те борбе. Читав период првих покушаја за стварање српске државе је био период колебања између Истока и Запада. Најзад је примитивна душа народна осетила и дефинитивно примила светлост са Истока Почетак нашег народног и црквеног живота и све његово хиљадугодишње развиће гравитирало је према Истоку. Исток је највише учинио за формирање не само наше нације, него и наше српске душе и нашег менталитета. Наши преци су били полудивља номадска руља кад су дошли на Балкан. Тек са светом браћом Кирилом и Методијем наш народ је почео излазити из таме најкрајње и сени смртне на светлост дана, тећи све одређеније и лепше име међу народима и грејати своју сирову душу животворним огњем Православља. Али не треба заборавити да су света браћа били пре свега синови и проповедници православља, носиоци хришћанске светлости са истока и да је том светлошћу наш народ изведен из таме најкрајње и уведен у историју.

 

Но та светлост је у пуном сјају озарила наше претке тек онда кад је српски народ добио свој артикулисани духовни глас, свога Богом изабраног тумача у лицу нашег данашњег патрона, Саве Немањића, првог архиепископа и просветитеља српског. Овај млади бегунац од престола је својом детињски чистом душом осећао да негде ван његове отаџбине постоји један виши живот, једна особита духовна драгоценост, коју треба тражити и наћи и ради које треба оставити сву славу овога света. И он одлази, њега сам Бог води у Св. Гору да га као некада Крститеља спреми за апостолску службу у српском народу. Духовна чежња која је младог Растка одвела у Св. Гору била је пророштво о испуњењу истоветне духовне чежње у његовом народу. Кроз Св. Саву је Провиђење одговорило на молитве младе српске нације и кроз њега као кроз најчистији канал убризгало у дух и душу српскога на рода онај виши животни балсам, онај животворни сок који једино могао очувати свежину и чистоту народног духа кроз сву нашу ћудљиву народну историју. Док су остали Немањићи стварали и уређивали српску државу, архиепископ Сава је уређивао и обраћивао српску Цркву као душу народа и државе. Он је био најпозванији за то, јер његов рад и историја нашег народа сведоче да је он најбоље знао душу и потребе српскога народа, и да наш народ још није дао ни једну личност која би се у томе могла упоредити са првим српским Просветитељем. Зато је немогуће знати историју српскога народа и не увидети да је Св. Сава био анђео хранитељ његов, добри дух који је за живота као и после смрти увек и у најцрњим данима лебдео над Српском Црквом и судбином Србиновом као јасна звезда водиља у мрачној ноћи. Без Св. Саве Србин не би био оно што је и онакав какав је. Покушајте да из историје народне и наше Цркве издвојите надахњујућу личност Саве, његова дела и све што је везано за њега, па ћете видети да би то значило више него извадити душу из тела. То би значило избацити из народног живота баш ону личност у којој су олицетворени сви духовни идеали којима је наш народ живео.

 

То је било јасно чак и нашим вековним угњетачима, Турцима, јер су видели да српски народ није без вође; да Св. Сава и после смрти живи у народу као пастир и вођ, чува и води душу свога стада, невидљивим путем бодри и снажи дух народни. Они су разбили Лазара на Косову и дотукли његове наследнике, али су увидели да је жив непобедни светитељ народни, који је истрајно и упорно продужио духовни и хришћански део косовске битке. Ту последњу реч, ту духовну победу Турци су хтели по сваку цену да се њихова косовска победа не би на крају крајева извитоперила у пораз. Тада српство није више било држава, него Црква. На Косову је поломљено оружје Лазарево, али је оружје православног народног светитеља и његове Цркве било још увек моћна опасност за Турке. Светосавску Цркву је требало победити. То је смисао ломаче на Врачару.

 

Но Бог је био милостив народу српском. Тешка и очајна борба коју је он водио под духовним вођством свога првосвештеника и највећег просветитеља, мучни петстогодишњи Видовдан, светлији и судбоноснији од косовског Видовдана, завршио се победом коју је дочекало наше поколење. Душанова и Лазарева мисао је победила и морала је победити само зато што је била праведна и што је Св. Сава са својом Црквом стајао иза њихове мисли, оживљавао је и крепио у време када српског престола нигде није било, кад је изгледало да је круна Немањића за навек сахрањена. Духовна сила и животворна моћ светосавске Српске Цркве је кроз векове непрекидно живела у српском робљу, бранила га, хранила га и одгајила поколења достојна и способна да остваре мисао Душанову и Лазареву. Данас можемо поуздано рећи да је светосавска Српска Православна Црква била српскоме народу једини вођ у мраку, Једина утеха у страдању, једина потпора у општој немоћи и, што је најважније, једини мост преко кога је српски могао пребродити амбис страшних векова који стоје између Лазарева Косова и данашње велике Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ту велику историјску истину нико не може оспорити.

 

У томе је наш народ све до најновнијих времена био једнодушан. Но сада се већ умножио број оних што потцењују, презиру или одбацују спасоносну светлост, коју нам је данашњи Светитељ донео са Истока, јер то је у њиховим очима само мрак, заостао још из Средњег Века; тама која помрачује чистоту разума; детињска наивност коју треба што пре и што потпуније одбацити да би наступило доба зрелости. Светосавске српске школе још славе свога духовног оца и народног просветитеља, али се већ јавља гунђање са протестима што је то опште обавезно и систематски се ради на томе да се нашим школама одузме њихов светосавски карактер. У њима се све више заоштрава и потпирује рат између вере и науке. Христова се наука све више ограничава и постепено искључује из њих. Девиза светосавских школа је увек била: "Придите, чада, послушайте мне, страху Господню науч вась". Девиза многих наших просветних новатора је: Ходите, децо, слушајте нас и научићемо вас да будете безбожници". - Није ли то опште прогоњење Св. Саве из његових школа, јер он не може остати у таквим школама; ту за њега нема места? Није ли то за наш народ далеко страшније и судбоносније од Синан пашине ломаче на Врачару? Тиме наши нови усрећитељи и просветитељи не ратују са духом мрака и незнања, са савременим идолопоклонством, него са христоликим духом Св. Саве. Но пре него што се из наше средине избаце и последњи остаци чаробне душе нашега дивног Растка запитајмо их: Чиме ћете заменити Растка, кога ћете ставити на његово место? и чућемо одговор: - "Културу и цивилизацију Запада XX. века, јер морамо журити да стигнемо народе иза којих смо у томе изостали". - Тако одговарају и опсењују наивне и простодушне. Но шта су та култура и цивилизација гордељивог XX. века, ти нови богови које нам предлажу место св. Саве и његовог незаменљивог Бога Христа? Ми не можемо олако променити свога Бога и свога Растка за њихове нове идоле. За људску природу је било увек најтеже променити Бога. На крају крајева то је оно што су западни новатори готово постигли и што наши новатори траже од нас. Но пробајмо њихове идоле богове. Проба људи и богова је иста: плодови и дела. По плодовима познају се људи по плодовима познају се богови. Плодови европске цивилизације и културе су: духовна и морална подивљалост модерног човечанства и безобзирно људождерство. Многи могу протестовати, но уз нас су 30 милиона европских гробова; ако не верујете нама, верујте тим несрећним жртвама.Ако ни њима не верујете,онда ко има уши да чује нека чује како нас и камење осуђује јер никада европско камење, не само људи, није толико страдало као под тиранским режимом модерне културе и цивилизације. Европски рат је догађај у коме је Европа открила душу своју; то је њена страшна исповест. Ту је изражена унутрашња страна њене биографије и њене идеологије. Зато су многе велике области њене гробља у којима почивају жртве њене много хваљене културе и цивилизације.

 

Такву Европу нам наши многи интелигенти предлажу као модел и очекују да нам се роди сунце са Запада. Душу тога Запада наши новатори и просветитељи хоће да утисну у наше народно тело. Највећи део наше данашње духовне грознице има један узрок: присуство туђинског западног духа у телу нашег народа. И наш православни народ протестује против инвазије христоборске и људождерске западне "цивилизације" и "културе" инвазије која долази кроз нашу интелигенцију. Протестује православна душа нашег народа против неправославне просвете, неправославних метода и садржине западнога духа у нашем српском телу.

 

Она кроз богомољачки покрет шаље своје изразите опомене и протестује против отпадништва од Св. Саве и одрицања од православне хришћанске светлости са истока. Наша интелигенција - част многим изузецима - ропски метанише пред залуталим Западом, док наши богомољци метанишу пред кротким ликовима Христа и Св. Саве. Наши новатори веле: "Запад је учитељ пута који води у живот;" наши богомољци веле: "Св. Сава је Христов ученик и учитељ пута који нашу народну душу води у живот, живот вечни."

 

Духовни расцеп између нашег народа и наше новаторске, западњачке интелигенције ће ускоро бити потпун. Ми данас стојимо на раскрсници: један пут води на Запад, други на Исток, један у Европу, други у свету Гору. Првим путем иде наша европеизирана, западњачка интелигенција, другим Растко и православна душа нашег народа. Наши дани су дани страшне дилеме, дани у које се опредељује правац и пут наше народне душе. Свесно или несвесно, вољно или невољно, сваки од нас учествује у тој дилеми. Ми се морамо определити. Компромиса ту нема, нити га може бити.

 

Св. Сава је био душа нашег народа, идеал нашег народа, све до хаотичног земљотреса који је још јаче подстакао проверу свих вредности и увукао нашу народну душу у процес превирања. Но да се тај процес превирања и препорођаја у нашем народу изврши на боље, а не на горе, неопходно је потребно чаробну личност св. Саве примити као садржину, идеал и метод тога препорођаја. У томе правцу морамо ићи на путу препорођаја као личности, као друштво и као нација, ако не желимо да онаказимо и осакатимо своју душу и нашу народну будућност. То је наш једини излаз из хаоса садашњице. Ту ћемо наћи једино правилно решење наших и личних и социјалних проблема. Чудесна личност Св. Саве садржи у себи све услове за духовни препорођај наше народне душе, који води вечном служењу неисказаној личности Богочовека Христа, тог јединог Утешитеља напаћеног и измученог човечанства. Напустимо ли Св. Саву, он ће нам страшним речима пророка Исаије рећи: "Синове одгајих и подигох, а они се одметнуше од мене". Станемо ли чврсто уз њега, знаћемо пут свој и не сумњајмо да ће благослов његов бити на нама!

 

Предавање одржано у Богословији Св. Саве у Карловцима на светосавској прослави.

 

Изворни текст

Владика Иринеј (Ђорђевић)