Повратак
Промоција књиге
јеромонаха Романа
(Матјушина)
Библиотека Промоција књиге јеромонаха Романа (Матјушина)
Јеромонах Роман (Матјушин)

У Београду је 9. јула у крипти храма Св.апостола Марка одржана промоција књиге “МИР ТЕБИ КОЈИ УСАМЉЕНО КОРАЧАШ”,

јеромонаха Романа (Матјушина), у издању Сретењског манастира у Москви.

У промоцији су учествовали:

академик проф. Драган Растковић Недељковић, проф. Предраг Миодраг, др Зорица Кубуровић.

Преводила је проф.Весна Маричић.

Наступали су:

Дивна Љубојевић и Мелоди, група Пирг, женски део хора храма Св.Марка, Љиљана Поповић,

програм је водио глумац Гојко Балетић.

Predgovor o.Tihona sa slikama.pdf

Преводи очевих песама


Зашто спаваш, душо, устани,

Ил си и самој себи претешка?

Дај, отвори псалам Давидов,

Покај се пред Судијом.

„Боже мој,  Боже мој, помилуј мја

По велицеј својеј милости,

И по множеству шчедрот очисти

Моје безаконије.“


Сетих се живота минулог –

Нерођенима позавидех.

Одлазите, воде немирне,

Душо, склањај се од злих.

Подај души мојој, Господе,

Давидово покајаније,

По молитвама Богородице,

По молитвама светих свих.


Отварам сад књигу прастару,

Огрћем на плећа мантију,

Теку речи кајне-покајне,

Молим се пред иконом.

„У безакоњу зачет сам,

У гресима ме мати родила,

Окрепи ме да се очистим,

Бићу бељи него снег!“


Голема си, туго Давида,

Ал и утеха је голема.

Покаја се ти пред Господом

И Господ ти опрости.

„Срце чисто саздај у мени,

Боже мојего спасенија,

Од греха мојих лице одврати

Не одврати од мене“.


1987.

Г. Печори




Све и свакога одагнај од мене, одагнај свакога

Ко говораше... ал што да спомињем речи њихове?

Већ у никуда пловим, и санта сам напукла, обречена,

Заобилазим дрвеће, стамено, а толико њихање...


Лед се отапа, отапа, најзад су окови скинути.

Мутни потоци. Река из дана у дан све бујнија.

Сву ноћ заглављен бићу у жбуну под звездама здробљеним,

Да у води се хладној, од свих склоњен, растворим ту и ја.


Неће бити ме више, и река неће да успори,

Но ће крајеве нове да преплављује и да роји,

И, павши на колена и целивајући свој одраз,

Јелен самотни – уснама такнуће душу моју.


12. маја 1990.

Засел. Кјарово





ПОГРЕБНО


Упокој, Господе, све одвајкада

умрле православне хришћане.

Упокој, Господе, и моју проклету душу,

кад будем напустио овај свет,

јер неће имати ко да се моли за мене.


У овом часу жалосном

Опрости, Господе,

Што одржаћу данас опело

Своме живом телу.

Не узми ми за кривицу

То безумље моје.

Ту где је суђено да легнем

Нема ко да ме опоје.


Забит. Ни кола мртвачких,

Ни храма. Тек вера чврста:

Ту је крст један једини –

Сазвежђе Крста.

А сад ћу да се рашчешљам,

у извору се умити морам.

Саборним уљем помазаћу се,

У руци нек свећа гори.


Дубоко клањам се: збогом

таштино несретна.

Отварам за отпуст душе

Канон  Пресветој.

У предсмртној жалости

Понављам као стих –

Избави, моја Радости,

Од дана ми пређашњих.


Све завете прекршив,

Неистини сам служио.

Једну тек истину открих

Да сам залуд живео.

Па чак и ту једну истину

Нисам кадар носити.

Опрости ми, мој Створитељу,

За све ми опрости...



Зашкрипе бор: кррц! Ноћи туш,

ни оркестар тако не би.

Моју последњу жељу

Бор испуни на себи.

Никог Бог не заборавља

Нит у сирочад сврста.

Све неопеване озариће

Сазвежђе Крста.


27-28 1988.

Зас. Кјарово




* * *


Кад душу узму ми на суд,

Тад, све вас молим најлепше,

У гроб који ја заузмем

Забијте колац од јасике.


Што заслужио то добио,

Од опела вајде најмање,

Ако не проживех ни часка

У љубави и с кајањем.


Носих одело монашко

А кукњава у нарави.

Неистини краја не беше

Под рухом ангелским.


Не сећам се проживљеног

По Богу –  дана којег.

Опрости ми, мој анђеле,

За свако добро моје.


Пријатељи, молим плачући,

Посебан натпис срочите:

Овде лежи лажи-монах,

Авај њему, очито.


Био је други Искариот

Који завете није ценио.

Награда му је – појмиће свак –

У утроби најпакленијој.


Господ нек вас чува, другови,

Све сте одлично схватили,

Натпис нада мном с љубављу

исписали, пропратили.


Оданост ваша до гроба

У срце ће ми се урезати.

И од јасикиних честара

Њен ехо неће престати.


Без вас, биће ми тешко кроз мрак,

Он муке паклене умножиће.

Ал спазив како колац дељете

Умирање – одложићу.


Бацајте секире у ћошкове,

Опет вас молим најлепше.

Нека га, нек се зелени још

Мој споменик од јасике.


1983.

С. Дуброво, смољенски крај




* * *


Целу ноћ, целу ноћ, нема сна, нема сна:

Стари дом, стари дом дрма се, тресе се.

О, моје мисли, што препунисте ми груди,

Што по глави се мотате до бесвести?


А цео дан сам весео,

Мећава – да те страх.

У овом мутном месиву

У мраку седим сам.

И душа ми замире

Учини ми се – мрем.

А испред, како већ бива,

Ни зрачка не видиш, не.


А кроз димњак, кроз димњак завија и цвили.

Неко зури у потиљак –  убиствено.

Сав живот, сав живот сам теби, лажи, служио

Да бих дошао најзад до те истине.


На белом свету, чини се,

Ни звука ни живе душе.

Туга слегнуће се ко снег,

Витлај, мећаво, кружи.

Уз завијања, нарицања

Зурим у таму толику.

У читавом космосу

Нисам потребан ником.


Зар без разлога ветар ми у врата шиба, шиба,

Невидљив, а целу  келију стреса он.

Душо, шта нам, душо, шта преостаје до

Да жањемо што је у младости сејано.


Отворићу врата шкрипава

Удахнућу у груди студен.

И у поноћ која фијуче

путник ћу да будем.

Куда, куда, не знајући,

До лудила шапћући исто:

И ти, и ти, мој предани

И ти ћеш да ме издаш.


Што ме, Боже мој, остави на радост вразима?

Без Тебе свака стаза –  у погибељ, клизава.

Без Тебе ни да ходам ни да стојим не могу,

Ко да кору снежну истржу ми испод чизама.


Жалост –  туга масовна,

Нит друга, нит врага чујем.

Припремај ми погребно,

Поноћна снежна олујо.

Ковитлај, мети, предивна,

Концертом дирај у жицу

Да се снег, покров мртвачки,

Не истопи на лицу.


Али кроз Тебе, Христе, на срамоту врагу

Оживи пшеница кошена: рука скупи је.

Хвалим те Боже за све и за мећаву ову

Устајем, сав завејан до капе-скуфије.


Вратићу се у келију

С грудима пуним наде.

Паклено оно весеље

Већ иза мене остаде.

Кандило пред Пречистом

Упалићу, псалме већ кренуо.

И ове ноћи издржао сам

По милости Њеној.



4. маја 1989.

Зас. Кјарово




* * *



Видим себе седог, седог већ, у сну.

Преда мном огледало, огледам се, што л:

Коса сва побелела, као снег, као снег,

А у очима ми само бол, бол,  бол.


Преда мном је мрак, пред оком – ни прст,

Иза мене исто: мрак, мрак, мрак.

Мрачне силуете тамо негде иза,

Да ли су логори, луднице ли чак.


Двојниче мој седи, шта те боли, шта?

Ил и ти проживе и погрешно, и кушан?

У огледало – што зуриш тако жално,

Загледан у боли своје-моје душе?


Одговара ми одмах старо лице то –

Једва чујем шта те суве усне кажу:

Добро је што барем пред крај смого си

Да прозреш самог себе: лаж, лаж, лаж.


Још на стпалима носиш стид и срам

Натопљена ти њиме свака влас

Хајде сети се живота минулог

А сад у свеце хоћеш : пас, пас, пас.


Слушам, сав убледео чак и у сну.

Кнедла ми у грлу, која дави.

– Робијашке прње, ове сад на мени,

Ти ћеш оденути после, на јави.


Заћутао двојник, чешка се крај чела,

Ту се  и ја чешкам, одговар је мој:

Чизме да носим – немам навику

А шифон и мантија – иста црна боја.


Оборио двојник очи уморне.

Стакла округла дрхтавица тресе.

Што си хтео да кажеш рекао си све.

Па што сад ћутке сузиш, нос обесио?


А около гужва, немаш где да паднеш.

Скуфију стргли уз кикот, урлање право.

Мантију узеше, добро, може вам се.

Е а крст са тела – само скупа с главом!


Видим себе седог, седог већ, у сну.

Преда мном огледало, огледам се, што л:

Коса сва побелела, као снег, као снег,

А у очима ми само бол, бол,  бол.


14.маја 1989.

Зас. Кјарово




* * *


Што, Адаме, седиш наспрам раја?

Ко птица кад у мрежу се заплете.

И ка месту предивноме гледаш

Руке пружајући као дете.


Рају, мој Рају

Рају, мој Рају.


Птице се завукле у гнезда

Свет преста да  дише у том часу.

Па плачи душо, заједно

С Адамом, док није касно


Рају, мој Рају

Рају, мој Рају.


Све живо је, зачувши те речи,

Скупа с тобом, Адаме, плакало.

О, ти, душо, зла и утучена,

Бол тај кад би појмила бар мало.


Рају, мој Рају

Рају, мој Рају.


Данас, чему се надам?

Већ сав у паклу горим!

У небо не смем да гледам,

Само с Адамом зборим.


Рају, мој Рају

Рају, мој Рају.


Анђеле, чувару, не остављај,

Што жалосну погнуо си главу?

Ил ме Господ из Књиге живота

Прецрта, као коров-траву?


Рају, мој Рају

Рају, мој Рају.


Бујице суза, сперите

С мене сву ту скврн огавну.

Не бејах у паклу потопа,

Значи – рођен за огањ!


Рају, мој Рају

Рају, мој Рају.


24 јануар 1985.

Г. Печори




(С руског превела Злата Коцић)