Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице

РАЗГОВОР СА МАТИ МИХАИЛОМ, МОНАХИЊОМ МАНАСТИРА ВАВЕДЕЊЕ У БЕОГРАДУ


СА ГОСПОДОМ У РАДОСТИ

 

Манастир Ваведење налази се на једном од најлепших узвишења у Београду, Топчидерском Брду. Смештен у тихој оази духовног живота, између Топчидерске шуме и Сењачке падине, оивичен богатом зеленом оградом од шимшира брижљиво негованом уз мноштво ружа и обиље неке чудесне љубави, која оплемени свакога ко у ову светињу иоле добронамерно дође.
Црква је саграђена 1936. године. Ктитор је Перса Миленковић, побожна жена која пожеле да у славу Господа, у част Ваведења Пресвете Богородице, а за здравље своје и својих најмилијих, сагради храм који ће вековима сведочити милост и чуда Божија.
 

Пошла сам у ову светињу са великом жељом да обавим разговор са мати Михаилом, која је у манастиру од 1948. године, значи, најстаријом монахињом овог манастира, ризницом духовних поука, великом молитвеницом; а љубав која избија из њеног благог погледа и једва измамљеног нежног осмеха ничим се не може описати. Када сам јој се представила, мислила је да ми је потребна нека помоћ, па поче пажљиво да ме слуша, али кад је схватила да овај разговор са њом желим да снимим и пошаљем оцу Гаврилу за часопис Пут, Истина и Живот, који мати иначе радо чита, благо се намршти и рече: Ех, то могу и други да ти причају, а ја сам овде да се молим... Ја не стигох ни једну реч више да проговорим. Мати Михаила се окрену и лаганим кораком удаљи. Баш сам се растужила. Знала сам шта би духовне поруке и мудрости ове дивне монахиње значиле за нас, у оволикој мери огреховљене, што због чистог непознавања наше православне вере, што због нежеље да је упознамо. 
 

Међутим, Господ је велики, није дозволио да ризница духовних мисли ове дивне душице, саткане од најтананијих нити љубави за свој народ, не дођу до наших верника, жељних оваквих редова, мудрих порука и поука, једном речју духовног блага. 
 

Поверовала је мати Михаила оцу Гаврилу, који кад год дође у манастир Ваведење подели са сестринством неку чудесну благу радост, и уз благослов игуманије Анастасије, прихвати да се понешто овековечи. 
 

Када сам други пут дошла, мати ме уведе у своју келију, показа ми где да седнем и дубоко, дубоко се загледа у мене. Соба је мирисала на тамјан, кандило је радосно горело, иконе као да су се смешиле... Све је одисало неким чудесним миром и молитвом. Осећам да морам да пазим на сваку реч, желим да мати Михаила поверује у добронамерност мог доласка, а како успети у томе кад сва ова духовна лепота просто окупира моју пажњу? 
 

- Мати Михаила, ја имам благослов од Његовог Високопреосвештенства Митрополита Јована и оца Гаврила, игумана манастира Лепавине... - рекох што сам брже могла. 
 

Мати је већ била села на свој кревет и почела да плете бројанице. 
 

- Ох, ох, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован, кажеш? Увек се радо сетим, давно је то било, доста давно... Једном у манастир изненада дођоше два калуђера. Ја, како сам била задужена за пријем гостију, уведем их у гостопримницу. Наравно, одмах им понуде кафу, али мени дође у главу мисао да им прво понудим да нешто једу. Шта знам одакле иду и колико су путовали? Прихватише они без речи, видим ја слатко једу, гладни су баш. У том тренутку, сасвим изненада нека жена, којој смо много помагали око чувања деце, дође и донесе неке колаче. Баш као поручени дођоше нашим изненадним посетиоцима. Ја сам се баш радовала како смо их окрепили. Не прође много времена од те посете, а ја добих писмо са силним захваљивањем што сам их нахранила. Били су то тадашњи млади калуђери а садашњи митрополит Јован и владика Јефрем. Пишу како су јако били гладни, како нигде нису могли да једу, у ресторан калуђерима није прилично да улазе, и тако сврате у наш манастир, па ако их ко понуди, добро дошло. Дуго сам чувала то писмо... 
 

А отац Гаврило? - насмеши се мати радосно, - увек се радујемо његовом доласку. Скоро 14 година није долазио ни код нас у манастир, нити у Србију. Био је, каже, много заузет обновом манастира и уопште радом, како у парохији, тако и са верницима у расејању. Отац Гаврило је сада архимандрит и игуман манастира Лепавине, а код нас је био као сасвим млад монах. Ја га познајем још из времена његових искушеничких дана из манастира Рајиновца. Једном сам по послушању ишла баш у манастир Рајиновац за испомоћ за манастирску славу. Ту угледам оца Гаврила, као младог искушеника, још сасвим дечака, како плаче, сав упрљан од блата. Приђем му и питам га: Брате Боро, шта се теби догодило? Он заплака још јаче: Тукли су ме Цигани... - Зашто су те тукли?  - Крали су манастирско поврће и воће. Више њих је било. Ја сам хтео да истерам њихове козе да нам не поједу купус, и они су ме зато истукли.  Ја га поведем у манастир. Била је јесен и све је било узрело. Ето, и од мештана манастири нису били безбедни. Такво је то време тешко било... Тешко је било искушеницима и монаштву уопште борити се са разним недаћама тога времена. Како је власт већ била улила доста страха многима који би се приближили цркви, догађали су се и смешни неспоразуми. Једном сам тако као млада монахиња пошла у манастир Рајиновац сестрама на испомоћ. Кад сам ушла у аутобус, учини ми се да ме возач не гледа баш најљубазније. Нисам га више ни гледала, понављала сам молитве у себи и ћутала. Одједном аутобус стаде, врата се отворише и возач повика: Калуђерица, калуђерица! Осетих нелагодност и би ми криво. „Шта он има против калуђерице? Сад ћу да му кажем да то нема смисла!, помислих и само што не почех да вичем на њега... Хвала милом Господу кад ме заустави да се не обрукам. Само што је аутобус кренуо, ја на путоказу прочитам да се то место, где смо стали, зове Калуђерица. Зато, чувајмо се брзоплетости. Да би се очувао душевни мир, треба на све начине избегавати осуђивање других. Морамо стално да се старамо да срце и мисли чувамо у миру, јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог
 

- Мати Михаила, рођени сте у околини Сарајева од побожних и благочестивих родитеља који изродише шесторо деце. Да ли можете нешто више да нам кажете о Вашем најранијем детињству, које је, као и свима, усмерило Ваш даљи живот? 
 

Мати Михаила са сетом поче да се сећа свога детињства: - Мајка је баш са Илиџе, а отац из околине Сарајева. Имали су нас шесторо. Ја сам имала сестру близнакињу, која је живела свега три године. Знате како је то тада било, до лекара се тешко долазило, свака озбиљнија болест завршавала се лошим исходом. Моји родитељи су били јако побожни. Због тога су много трпели и били прогањани, јер у то су време побожне породице биле обележене. Можете да замислите како је нашем народу било када је од њега тражено да се одједном одрекне своје вере, а у оно предратно и послератно време ничега другог вредног и није било. Требало је да се прихвати комунизам, безбожништво уствари, једино што је власт нудила. У таквој конфузији смо се 1945. године преселили у Војводину, у село Лазарево. Била је то колонизација. Тада смо мислили да смо добили кућу и имање по заслузи, јер је из сваке такве породице био по неко у партизанима. Многе породице су кренуле у неизвесност. Путовали смо возом до Зрењанина, а онда аутобусима до кућа које су нам додељене. Сећам се да моја мајка дуго није хтела да уђе у кућу која нам је додељена, јер је схватила да су из те куће истерани неки људи да бисмо се ми ту уселили. Привикавање је било веома тешко. Били су то сасвим други услови, другачији начин живота, другачији људи, обичаји... Често сам мајку затицала замишљену и некако брижну. Знала сам да се плаши за нашу будућност и као да је осећала погубност утицаја комунизма на душу човекову. Верујућем човеку било је јако, јако тешко у то време. Мене је нека невидљива сила вукла у осаму, у молитву и ваљда сам тако тражила спас од тешке стварности. 
 

- Мати, када се у Вама рађа клица монаштва кад знамо да је то време било тако тешко и скоро опасно по сваког ко се разликовао од размишљања актуелне власти? Да ли је монаштво и уопште свештенство било у немилости код власти?
 

- Све недаће смо преживели, били обележени, али веру моји родитељи никада нису изгубили. И у Лазареву смо редовно ишли у цркву на службу. Сећам се да сам се од свих тешкоћа које су нас пратиле и притискале једино пријатно осећала у цркви на литургији. Нисам ни знала шта литургија значи, али сам осећала да ми је топло око срца кад год бих била на служби Божијој. Нисам ја о томе ником причала, јер сам мислила да је то свима тако, али сам једва чекала да што пре идем у цркву да се помолим Богу. Једнога дана када сам са оцем и комшиницом била на литургији, сазнадох да у близини нашег села постоји манастир где се сваки дан врши служба и где се монаштво сваки дан моли за свој народ. Чула сам да ту постоји и извор свете воде. Помислих да је можда та вода исто тако добра као што је она у Босни, коју никако нисам могла да заборавим. Па, била сам још сасвим дете. Тата, чула сам за неки манастир са светом водицом. Молим те, тата, да одемо да видимо где је! Нешто ме неодољиво вукло ка манастиру. Види то мој тата и не одупире се: Ја сам уморан, идем кући, а ти ако баш толико желиш, иди са комшиницом. Отишле смо до манастира, узеле свету водицу, помолиле се Богу, кад чујемо глас старешине: Пожурите, помолите се Богу, па да идемо у град на славу, слави хришћанска заједница. Тада сам имала свега 12 година. Отишли смо на славу. Први пут сам била на манастирској слави. Ту се читало Свето Писмо, певале духовне песме. Ја сам осећала неописиву топлину и лепоту. Осећала сам да се у мени нешто преломило, определило, нешто што више не могу да зауставим. Пожелела сам одмах да останем у манастиру. 
 

Мати игуманија је вероватно све то видела. Приђе ми и поче да разговара са мном. О многим детаљима ме дуго, дуго испитивала и одједном ми рече: Хоћеш ли ти, чедо моје, да дођеш у манастир - да будеш монахиња? Као да сам цео живот чекала ово питање: Хоћу, мати, рекох не трепнувши. Како је тата већ био отишао кући, ми смо толико дуго остале да смо једва стигле на воз. Међутим, од тог неизрецивог усхићења нисмо ни приметиле да смо селе у потпуно погрешан воз, који је ишао чак у супротном правцу. Шта смо могле, изашле смо на првој станици па назад кући преко поља и њива. Мама и тата су се бас били забринули, јер више није било превоза до куће. Онда их је чекало ново изненађење. Убрзо сам рекла мајци да желим да одем у манастир и да будем монахиња. Мама се, наравно, веома забринула. Мислила је - дете хоће данас једно, сутра друго... Али, пошто се ја уопште нисам колебала и тачно сам знала шта желим, мајка једнога дана оде код мати игуманије Петроније да поразговара са њом и да је упозна. Игуманија је била јако добра, велика подвижница, волела је своје монахиње и племенито се опходила са њима. Мама је све то видела и моји су некако прихватили да одем у манастир. Браћа су јако тешко поднела мој одлазак у манастир. 
 

На сам дан мог рођења, уочи Ваведења Пресвете Богородице, 1948. године, мајка ми помогне да спакујем ствари и тата ме одведе у манастир. Тога дана сам напунила тачно 13 година. Ујутру смо поранили на литургију, причестили се, сећам се - била је дивна литургија... Али, кад је тата пошао, поздрави се са игуманијом и са свима, а онда и са мном и - оде. Ја почех да плачем. Игуманији би жао: Ма нећу више децу да примам у манастир, рече оштро. Како сам тада престала да плачем, више никада нисам заплакала и, хвала Богу, до краја ће дати Господ да му служим у молитви и ревности. 

 

Мати, у којем манастиру су почели Ваши искушенички дани? Како је у то смутно време монаштво преживљавало? Колико је монаство важно за очување вере, нације? 
 

- Као искушеница сам дошла у манастир Свете Меланије, удаљен од Зрењанина 12 километара. Сестринство у манастиру Свете Меланије није било велико, а према мени, као младој искушеници, опходили су се баш родитељски. Није ни чудо, јер сви су овде дошли из чисте љубави према Богу и према монашком животу. Иначе, другачије се и не може опстати, јер искушења има и у манастиру и ван манстира, али без помоћи Божије ништа се не може урадити. 
 

Живели смо од земљорадње. Морали смо много да радимо. Манастирима у то време нико није помагао, напротив, чак смо ми од свог приноса морали да дајемо држави велики део, тако да је нама једва нешто остајало. Међутим, и то бисмо издржали да није било директног прогона монаштва. Већ следећег октобра мог боравка у манастиру, када смо отишли да беремо кукуруз, одједном угледах два наоружана полицајца како улазе у њиву. Помислих да су дошли због мене, и нисам се преварила. Хтели су одмах да ме поведу, али се мати игуманија успротиви, на шта они ухватише и њу и мене и поведоше право у манастир. Кад тамо, право ратно стање. Манастир опкољен и терају све монахиње које су дошле у манастир после 1945. године. Отерали су тада пет монахиња и духовника. Они су отишли негде у друге манастире по Србији, а мени је мати рекла: Иди ти, чедо моје, кући док ја не видим о чему се заправо ради. Наредних шест месеци сам спавала код куће и често долазила у манастир да радим, све док патријарх Викентије није успео да нас на неки волшебан начин врати поново у манастир, - уздахну мати Михаила и као да се цео њен живот одслика у том тренутку. 
 

- Тежак је то био живот, али, Богу хвала, ја сам осећала неку неописиву духовну радост и ништа ми није било тешко, ни поранити, ни задоцнити, ни извршавати послушања. За време тих шест месеци, сећам се, морала сам кришом да се молим, и обично сам се молила Богу на шталском тавану. Нико није смео да ме види да се молим Богу. Кућа је већ била због мене под присмотром. Мама би ме звала да сиђем тек када би и последња комшиница, која се, ето, случајно ту задесила, отишла.
 

Манастир је према држави све обавезе морао испуњавати, предавати кукуруз и пшеницу, плаћати порез... Били смо сироти и поред доброг рода на нашем имању, али, хвала Богу, издржало се све. Међутим, ни народу побожном није било лако. Зато је почео све ређе да долази у цркву и да се моли кришом код својих кућа. Тек неколицина њих је долазила у манастир на сам Божић. Многи су чак и после неколико година волели да дођу уочи Ђурђевдана, да се присете ранијих година и празновања овог радосног празника, да се помоле Богу, да узму водицу. Сећам се како су једном, када сам као искушеница делила водицу, дошла два официра на коњима и почели да терају народ из манастира. Неки су бежали, неки плакали, неки се чудили. Па ето, и то смо преживели, хвала Богу. Душу нико не може да убије ако Господ то не допусти. 
 

А што се монаштва тиче, могу да кажем - монаштво је молитва, очување савести... Стално си у присуству Божијем, стално си са Исусовом молитвом, молитвеним правилом. Када би само знали верујући колика је моћ молитве. Нема те молитве коју Господ неће да услиши ако се човек од срца обрати Свевишњем. 
 

Живот у манастиру је исто као што би требало да је живот у једној породици. Манастирско послушање се врши веома марљиво, правилно, свим срцем, као да радите пред самим Господом. Треба бити детиње послушан и младима и старима. Замислите када би се оваква смиреност и трпљење и послушност зацариле у нашим породицама! Многе породице долазе нам у манастир по савет како да одрже здраве односе, који су се тотално пореметили. Извор зла и породичне несреће је једино у безбожниству. Нажалост, многи дођу код нас када су већ увелико били код врачара, психијатара, наслушали се разних савета од разних људи... Верујте, сви који су пришли вери од срца и нелицемерно очували су породицу. У вери је једини спас. Верујући човек не зна за лаж, превару, прељубу, лењост. Зар то није довољно за здраву породицу? Ми у манастиру стално се молимо првенствено за наш народ, за христољубиво војинство, за све људе добре воље, за свакога ко нам се обрати. Верујте, ја и не знам како да се молим за себе. Ја све помињем - и болеснике, и беднике, и невољнике, и пријатеље, и непријатеље. Хвала Богу, почео је наш народ да се полако обраћа Господу, а и сам Исус је рекао у Јеванђељу по Матеју: Јер каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди. Непрекидно се морамо обраћати Богу, читати Јеванђеље, Псалме Давидове... У молитви је спас. Тако ћемо сачувати и своју душу и своју породицу, па и своју државу. 
 

Непрекидно треба понављати Исусову молитву - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну. Али, једном сам лежала у болници и тако, док су друге болеснице нешто расправљале, ја почнем тихо да изговарам Исусову молитву, и одједном схватим да се ја, понављајући непрекидно ову молитву, молим само за себе, и би ми некако жао. Па ове болеснице око мене сто леже, видим, нити знају нити желе да се моле... Па ко ће за њих да се моли? Само кукају... а Богу се не моле. Од тада почнем да изговарам: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне, и обузе ме нека радост. И, другачије ову молитву нисам више могла да изговарам. 
 

Неопходно је Исусову молитву вршити са пажњом, веома полако, умом, пазећи на сваку реч, завапити свим срцем молећи за милост Божију. Наравно, све молитве треба изговарати умом и из срца. 
 

- Мати, када сте дошли у манастир Ваведење? Зашто баш у овај манастир? Да ли је ту било Рускиња монахиња и каквог трага су оне оставиле на наше монаштво? 
 

- У манастиру Свете Меланије била сам тачно десет година, од 1948. до 1958. године. Са својих 17,5 година сам замонашена. Моштима светог Василија Острошког поклонила сам се 1957. године, а када ми се моја мати игуманија Петронија упокојила, ја сам прешла у манастир Ваведење. Моја мати игуманија је много волела мати Ангелину, игуманију манастира Ваведење, па сам је и ја много волела. Мати Петронија је често, кад год је могла, помагала манастир Ваведење, давала прилоге од своје мале пензије, коју је зарадила радећи као учитељица. Сви су манастири тада тешко живели, па и овај. Ја сам јако туговала за мојом духовном мајком и, наравно, ту више нисам могла да останем, одмах сам пожелела да одем у овај манастир и до дана данашњег сам, хвала Богу милом, у овој светињи. Међутим, није било једноставно прећи из једног манастира у други. Била ми је потребна сагласност како игуманије, тако и владике, па чак и патријарха. Мати Ангелина напише писмо патријарху са молбом да пређем у манастир Ваведење и пошаље мене да га однесем. Сећам се како сам била узбуђена да ли ћу добити сагласност. Међутим, патријарх врати запечаћено писмо мати Ангелини у коме је тражио додатне информације о мени: да ли сам здрава, послушна, вредна? На то писмо је одговорио отац Рафаило, наш духовник, који је у нашем манастиру водио књиге, помагао мати Ангелини, држао литургије. Написао је патријарху да добро познаје монахињу Михаилу, да сам вредна, послушна и здрава... (да не бих била нескромна и горда, ово су речи архимандрита Рафаила упућене патријарху), на шта је патријарх одмах дао своју сагласност. 
 

У манастиру Ваведење у том тренутку је било 25 монахиња, ја сам била 26. Игуманија је била мати Ангелина (Грачева), Рускиња. Благослов да прихвати да буде игуманија, мати Ангелина је добила лично од св. Јована Кронштатског. Мати Ангелина је била велика молитвеница. У манастиру је било укупно десет монахиња Рускиња. Биле су већ старице. Непрекидно су се молиле, имале су келијно правило и нису престајале да читају - или Свето Писмо, или Псалтир, акатисте светитељима, житија... Велика се благодат у манастиру тада осећала од њихових многобројних молитава. То је велика истина. Колико су молитве миле Господу, ја сам се осведочила кад се упокојила једна стара монахиња Анисија. Она је била заједно са мном у келији и непрекидно је читала молитве. Била је задужена за цркву и стално је пазила да се кандило код чудотворне иконе Мајке Божије Зографске не угаси. Једном је била поледица, а она је ипак отишла да допуни кандило. Пала је, сирота, и сломила руку. Лежала је три месеца непокретна. Ја сам је неговала и хранила. Кад је само мало проходала, замоли ме да је одведем код мати игуманије да узме благослов. Била је толико покорна игуманији и стално је говорила: Ако би и само штап игуманијин стајао ту, има да му се клањаш!” Све су биле невероватно дисциплиноване. 
 

Кад је мати Анисија умирала, три пута се насмејала. Ја видим, очи јој сасвим затворене, а смеје се. Каква лепа смрт! Кога је то мати видела својим духовним очима? Остаће за нас вечита тајна. 
 

У то време у наш манастир је дошао и митрополит Арсеније као заточеник, прилично болестан и изнемогао, па га је требало неговати, а и оцу Рафаилу је већ била потребна нега, јер је некако баш тих месеци био прележао један мањи шлог, тако да му је центар за равнотежу био поремећен. До тад је отац Рафаило сваки дан служио свету литургију, био је веома ревностан и велики молитвеник. Он се замонашио непосредно после смрти своје супруге. Тако сам ја одмах добила послушање да негујем оца Рафаила, нашег деку, како смо га звали из милоште. Са таквим болесником било је доста напорно, нарочито последње две године, али ја заиста нисам осећала ту тежину, јер ми је било стало да му колико год могу више олакшам те његове последње дане. Хранила сам га, неговала као мало дете. Никада нећу заборавити тренутак његовог упокојења. Дека је, докле год је могао, долазио у цркву на службу. Једне ноћи зачух туп ударац у декиној келији. Како сам већ и ноћу дежурала, одмах сам скочила и утрчала код деке. Дека је лежао на поду, био је сасвим будан и прибран, и сасвим јасно ми рече: Мајко, (тако ме никад није звао), сад су ме посетила три човека и рекли су ми да ћу ускоро да се упокојим”. - Ма, деко, то је само сан”, рекла сам тек да бих нешто рекла, а срце ми се следи. Знала сам да је нашем деки дошао крај. Тачно након пет недеља наш дека се упокоји. Господу стално захваљујем што ме и те ноћи посла да будем поред деке. Наиме, како смо се, због умора, једна сестра и ја и декина ћерка смењивале да седимо поред њега, те вечери је дежурала декина ћерка. Ја сам пошла да се мало одморим, али, нешто - све пођем, па се вратим, па опет пођем, па се вратим... Кад сам ипак отишла и мало као приспала, сваки час сам се будила, све ми у мислима да је деки хладно. Онда сам одједном скочила и ушла код деке. Дека је лежао мирно, ја га погледам и видим да је пожутео око носа. Упитам његову ћерку зашто је дека овако жут, а она каже: Ма чини ти се, он је баш до поноћи био веома немиран, а од поноћи се потпуно смирио и сад спава, него, иди ти по дрва”. Ја опет погледам у деку и видим да је још више пожутео, узмем га за руку и видим да су му нокти помодрели. Видим, дека умире... Брзо донесем свећу коју сам деки донела 1962. године из Јерусалима, са гроба Господњег. Упалим је и ставим деки у руку. А мој дека зевну три пута и... испусти своју племениту душу, - ко зна по који пут засузише очи мати Михаиле. Би ми је жао, јер је смрт свога деке поново доживела, чини се, као и тог тренутка. 
 

- И дан-данас се захваљујем Господу што ме посла да помогнем нашем деки у последњим тренуцима његовог земног живота. Сећам се како ме тада обузе и туга и радост. Туга - због одласка великог човека и пријатеља и оца, и радост - што сам баш тог тренутка била поред њега. Декина ћерка се хиљаду пута захваљивала што сам у том тренутку дошла, што сам свећу запалила. Па мој тата умало да умре без свеће!” - рекла је кроз плач. Шта има да се захваљује? Није то до мене. То је мене сами Господ послао, а то је дека заслужио. Био је јако тежак болесник, али заслужио је да га тако догледамо честито, јер док је био здрав, толико нам је помагао, штитио нас, подучавао, духовно описмењавао... Увек би нас саветовао: Пазите добро, сестрице, не треба свима све веровати. Људи су склони свашта да измисле. чувајте се добро и стражите непрекидно!” Велики, велики молитвеник и духовник је био отац Рафаило.
 

- Одакле у манастиру Ваведењу чудотворна икона Мајке Божије Зографске? Да ли се и сада дешавају исцељења по молитвама пред овом иконом? 
 

- У Сарајеву је био дом за сироту децу. Ту децу су чувале монахиње, њих пет или шест. Са њима је била и мати Ангелина Ево, на слици се виде деца и монахиње које их држе на рукама, - показа мати Михила урамљену слику на зиду, коју чува као светињу. - Када се расформирало сиротиште, децу је прихватила наша мати Меланија, која је тада била игуманија у манастиру Кувеждину, где је било око 50 сестара. Они су јако лепо пазили и неговали ту сироту децу. Тако су од црквене општине у Сарајеву и добили на поклон за успомену и благослов чудотворну икону Мајке Богородице Зографске, пред којом се и данас исцељују људи који верују у Њену чудотворну моћ. 
 

Тачно девет година је мати Маланија са сестрама чувала децу у манастиру Кувеждину, све док манастир није до темеља спаљен од стране комунистичких власти, а сестре и деца протерани. Тако су и деца и монахиње дошли у манастир Ваведење. Мати Ангелина и мати Меланија су са собом донеле ову чудотворну икону Мајке Божије Зографске и поклониле је манастиру. 
 

Међутим, треба свакако рећи да је манастир Ваведење саградила ктиторка Перса Миленковић и желела да то буде метох манастира Кувеждина, како би учествовала у одгајању те сироте деце. Желела је да сагради манастирске конаке за сироте девојке, да ту бораве и уче до свог пунолетства, а онда да се определе - или да се удају, да стварају породице, или да постану монахиње. Црква да буде парохијска. Међутим, кад је госпођа Перса једном отишла на литургију, запањи се кад је видела да те девојке нису на литургији, већ скачу око цркве и ни брига их није за службу Божију. Она се силно разочара, оде у Патријаршију и поклони и конак и цркву Патријаршији Српске Православне Цркве. Патријаршији је то баш добро дошло у том тренутку. Требало је негде сместити монахиње из Кувеждина, који је био изгорео до темеља. Деца су отпуштена свако својој кући. А госпођа Перса је и у Кумодражу саградила и манастир и цркву, и цео блок зграда у Симиној улици у Београду, где се данас налази зграда Црвеног крста. Све је то поклонила Цркви и држави, тако да госпођа Перса Миленковић има одликовање и од Српске православне цркве и од државе. Хвала Богу да има добротвора који су богати и материјално, а и духовно. Госпођа Перса и њен син су сахрањени у цркви Ваведењској, и ми их стално помињемо у молитвама. 
 

- Мати, многи прилазе светој православној Цркви. Многима још није сасвим јасно колико је спасоносно живети по Божијим законима. Шта можемо да им саветујемо? Шта је заправо пост, покајање, исповест, Света Тајна Причешћа? 
 

- Душа је наша страшно упрљана и обремењена гресима. Ми сваки дан перемо тело да би било чисто, а да ли сваки дан перемо душу? И душу треба прати сваки дан. Како? Е, па видите, душа се пере постом, исповедањем греха (са сузама и покајањем), а све то треба чинити да бисмо се припремили за Свето Причешће. А да бисмо примили Свето Причешће, колико треба да будемо чисти! Не сме се стати пред Свету Чашу нечисте душе, нечистог срца, значи - морамо постити, морамо се исповедати и искрено покајати. 
 

Пост је утемељио Господ нас Исус Христос да би укрепио своје снаге за своје страдање. Држите се чврста моста и постите четри поста!” - кажу Свети Оци. Тако и ми треба да постимо да бисмо умртвили своје телесне страсти, а кад човек победи страсти, онда тело постаје пријатељ и помоћник душе. Али и код поста треба бити опрезан. Не сме се постити тако што ћемо исцрпљивати тело. Тако може душа да занемоћа. И не пости се само телесно, већ и духовно. А то значи појачање молитава, милосрђе, опростити свима и тражити опроштај од свих, не хулити, не псовати... 
 

Покајање почиње од страха Божијег. Ми целог живота гресима својим жалостимо Господа, зато и морамо да тражимо опроштај. А Господ ће, ако се искрено покајемо, опростити све, па и најтеже грехе, јер Га радује наше покајање. Покајати се не значи само исповедити, већ је важно грехе више не понављати.
 

Пре причешћивања Светим Тајнама неопходно је отићи на исповест код свог духовника. Треба исповедити сваки, и највећи и најмањи грех, и ништа на затајити од духовника. Треба да знамо да се ми то исповедамо самом Господу који и без тога зна све о нашим гресима. Сваки намерно неисповеђен грех се удвостручава. Не треба да се стидиш да исповедиш своје грехе. Само се за њих треба покајати од срца. 
 

Примити Свето Причешће, Свете Христове Тајне, највише је што човек може да прими од Господа. Свето Причешће оживотворава. У току литургије хлеб и вино се буквално претварају у Исусово тело и Исусову крв. Не дај, Боже, да неко у то не верује! Нека не прилази Светој чаши! Причешћивање је важно и неопходно за спасење сваког хришћанина. Причешћивати се треба што чешће. Спасиће се само онај који се причешћује, док онај који се не причешћује... нисам сигурна. Свети Серафим Саровски је рекао: И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа”. Младима а и одраслима треба рећи да знају да никада сами не одлучују да ли ће се причестити или не. Неки се припремају за Свето Причешће и деси им се неко искушење у току поста, и шта ураде? Сами одлуче да се не причесте. То не треба чинити. То је већ гордост. Нека се повере своме духовнику, па нека их духовник благослови или не благослови за причест. Опет понављам - колико год је важан телесни, толико је важан и духовни пост. Например, ако идеш, идеш, и запнеш за камен, па паднеш. Нећеш сигурно остати ту да лежиш. Устајеш и идеш даље. Тако исто и код поста. Важна је искрена жеља и искрена припрема за Свето Причешће. Па искушења мора бити, онај непомјаник никада не мирује. 
 

- Мати, како помоћи младима? Изгледа да ће нас млади спасити. У свакој цркви је 70% младих. Па ипак има и младих доста посрнулих. Медији, дрога, разврат на све стране... 
 

- Ми се стално молимо за наш народ. Многи млади нам се обраћају за помоћ. Невоља је у томе што се њихови родитељи не моле за њих. На која врата онда да закуца млади човек кад има изазова на све стране? Зло је велико завладало светом. Једном нам је у цркву дошао младић. Каже да је хтео да се убије. Разишао се са девојком јер су њени родитељи бранили да се уда за њега. И, наравно, потражио спас” у пороцима. Кад је одлучио да се убије, све је добро испланирао, требало је да сачека да се сви у кући смире; после дужег чекања на погодан тренутак, изморен мислима и тако тешком одлуком он за кратко заспи. И шта мислите, шта му се догодило? У сну му се јави Пресвета Богородица. Кад се пробудио, он скочи и тако узнемирен од сна крене у шетњу, али му је сан више окупирао мисли него дотадашња његова одлука о самоубиству. У једном тренутку он чује црквена звона и крене за звуком. Тако по звуку нађе капију нашег манастира. Како је Господ велики! Кад је већ ушао у цркву, узео је свеће да упали и кад је хтео да се помоли пред иконом, одједном схвати да стоји пред иконом Богородице коју је видео у свом сну. Наравно да је тек тада схватио да га је само Пресвета Богородица спасила од најстрашнијег греха, греха самоубиства. Треба да знамо да ништа што је прљаво и грешно неће ући у Царство Небеско. Покајање Господ прима само у овом, грешном, земном животу. А сви смо грешни, само је Господ безгрешан. После смрти нема покајања. Овај младић не само да је одустао од самоубистава, већ је редовно почео да долази у цркву и постао прави верник, оженио се и децу добио, Богу хвала. 
 

Ето шта младима треба саветовати. Нека приђу светој православној Цркви. Нека у Цркви потраже спасење. Ту ће сигурно научити како да стекну чврсту веру, љубав и наду у Господа. Кад нема вере, љубави и наде, срце нигде нема мира и спокоја. Само истинска љубав - прво према Богу, па онда према ближњем свом, умирује срце и улива у њега светлост и радост. Тек ће тада да схвати тај млади човек како му је, у ствари, све што је земаљско, а што му је потребно у овом пролазном животу, само даровано. Али, Господ је велики. Он са великим стрпљењем чека да се покајемо. Треба младима рећи да не чекају предуго, да би им се душа што пре испунила љубављу Божијом. Срце морамо очистити од његових помисли, сујетних, неправедних и нечистих и жеља похотних. Све је то, уствари, од злих духова, који царују кад љубави Божије нема. Морамо увек да стражимо од напада демонских. Зар можемо да помислимо да ће нас демон оставити на миру? Па он је искушавао и Господа Исуса Христа! Зато морамо стално да се молимо Господу: - ...и не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавога, јер је Твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек у векове векова. Амин”. 
 

- Многи због своје слабе вере не могу да поверују у чуда Божија, која се у последње време, по промислу Божијем, догађају доста често. Ево, видели смо како је овог младића спасила Пресвета Богородица јавивши му се у сну. Зар то није чудо Божије? 
 

- Господ је милостив, јер управо чудима Својим учвршћује људе у вери. Он је рекао: Бог хоће да се сви спасу и да дођу до познања истине”. Још као искушеница била сам сведок чуда Божијег и исцељења једног детета испред иконе Пресвете Богородице и иконе Свете Петке. Девојчица је била без дара говора. Потражили су помоћ у нашем манастиру. Мати игуманија је читала молитве испред икона, дала је детету свете водице и помазала светим уљем. Дете је на наше очи проговорило. Да ли можете да замислите срећу тих родитеља? Али, важно је напоменути да је дете оздравило због јаке вере својих родитеља. Значи, родитељи су веровали да само Господ може да исцели њихово дете по молитвама Пречисте Матере Своје, Која је највећа молитвеница пред Господом. Без њихове вере никакве и ничије молитве не би помогле. То је најважније да се зна.
 

Данас многе иконе мироточе, многе плачу, а на многима се и крв појављује - права крв. То се Господ нама јавља. Иконе које мироточе пројављују благодат Божију, иконе које плачу и крвоточе позивају људе на покајање и напомињу неко страдање због наших греха. 
 

У нашем манастиру постоје три чудотворне иконе. Икона чудотворна Пресвете Богородице, затим чудотворна икона Светог Николаја чудотворца. Ову икону је отац Јустин Поповић дао мати Ангелини као прилог за манастир. Икона је била цела црна, једва се лик Светитеља назирао. Мајка Ангелина је ставила икону код певнице да би је сестре, кад иду да певају за певницом, целивале. Наравно, сваки пут смо икону целивале пре литургије, и, одједном смо сви били сведоци чуда Божијег. Икона као да се очистила од наших молитава. Лик Светитеља је постао потпуно светао, а чак се и на стаклу оцртао сасвим јасно, јер кад је једна сестра скинула стакло да би икону фотографисали, лик Светог Николаја је био оцртан чак и на стаклу. Икона је одиста чудотворна. 
 

Ми имамо и чудотворну икону светог оца Нектарија Егинског. Долазили су код нас болесници и од најтежих болести, рака. Давали смо им уља да ставе у јело и да намазу болесна места. И људи су оздрављали. Једном адвокату из Пећи разболела се супруга и била је смештена на Онколошки институт. Одсекли су јој обе дојке и прогноза је била јако лоша. Ја сам је нашла где седи у парку, замишљену и без наде. Скоро да сам је украла из болнице. Рекла сам јој да пође са мном у манастир да јој се прочитају молитве и да чврсто верује да ће јој Господ помоћи. Отац јој је прочитао молитве и намазао све те озиљке које је она, сирота, имала. Иначе, сви смо је били оплакали. Заиста смо мислили да јој нема спаса. Међутим, хвала Богу, она је и дан-данас жива и здрава, изродила је четворо деце и већ гаји унучиће. Ето, то је истина.Благо оном ко поверује”, каже Господ. Па, ето, овде се налази брат Радован. Он је оздравио само по вери својој. Њему је палац леве ноге био потпуно смрскан. Крв је истицала у великој мери. Лекари су га припремали на операцију и ампутацију прста. Он је одлучио да дође у наш манастир, где се поклонио и помолио пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. У манастир је једва дошао. После молитава и мазања светим уљем, прст не само да више није био смрскан, већ је добио потпуно природну боју. 
 

Брат Радован је заиста дошао да одвезе мати Михаилу једном болеснику и потврдио је све што је мати рекла: 
 

- Лекари су се чудом чудили, али ја сам потпуно оздравио. Заиста сам у манастир дошао са великом вером и надом да ме само Господ може спасити, а ако ме Господ не спаси, знао сам, не могу ни лекари. Ја сам чврсто веровао да је то само воља Божија, да ли ћу оздравити или не. Спасиле су ме молитве Мајчице Богородице, Њену икону носим стално са собом и у колима. Спасило ме уље из кандила изнад моштију светог Јована Шангајског чудотворца, слава Му и милост! 
 

Замолих мати Михаилу да нешто више каже о чуду које се догодило на гробу владике Данила: 
 

- Владика Данило је био велики молитвеник и подвижник. Много се молио, постио и сиротињи помагао. Једној сиротици, бескућници, која је живела у неком склоништу на Калемегдану, сваки дан је носио ручак. Наравно, свој ручак. Био је веома образован, али и веома скроман. Стално се захваљивао, молио се и угађао Господу. И, ето, видите, када се једна наша искушеница са братом фотографисала поред гроба владике Данила, на слици се појавио стуб светлости поред његове главе, код крста. Наравно, ми то нисмо видели. Стуб се видео само на фотографији. Долазе многи на гроб владике Данила, и одрасли и деца, пале свеће, моле се Богу. 
 

Видите, исцељења се догађају само по вери јакој. Како Јеванђеље каже: Верујем, Господе, помози мом неверју”. То значи да се молимо да Господ умножи нашу веру, иначе, без вере нема ни исцељења, ни љубави - ничега. 
 

- Били сте у Јерусалиму на Гробу Господњем. Присуствовали сте силаску Светог Огња. Ко је то достојан такве благодати Божије? 
 

- И мене грешну Господ је удостојио да посетим то свето место, Исусов Гроб. Било је то на Велику Суботу пред Васкрс 1962. године. Имала сам велику жељу да отпутујем у Јерусалим, али нисам знала ни како новац да обезбедим, а ни одећу нисам имала за тако далек пут. Шта сам друго могла? Молила сам се стално Господу и Мајчици Богородици. Иако сам била баш сирота, наду нисам губила. Превелика је била моја жеља да посетим Гроб Господњи. И једне ноћи - у сну видим моју покојну игуманију Петронију како се појављује из облака, а у руци држи новац, намењен мени за пут у Јерусалим. И, стварно, не прође дуго времена, нађе се и новац, неко ми даде ципеле, неко капутић, неко ташну... Некако ми је и драго што сам ишла као сирота. Није тамо потребна раскош. Потребна је само љубав према Господу. Треба стално читати Јеванђеље. Тамо је Господ све рекао: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лупежи поткопавају и краду; него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лупежи не поткопавају и не краду”. Сабирати благо на небу значи молити се, ширити љубав, давати милостињу, чистити душу... Ништа што је нечисто неће ући у Царство Небеско. 
 

Питаш ме за Вечни Огањ? Многи не знају да се на Гробу Господњем тачно на Велику Суботу пре православног Васкрса, после литургије и васкршњих молитава, појављује Вечни Огањ. То је благодатни Огањ који силази са Небеса и пали сноп од 33 свеће, које код Исусовог Гроба у рукама држи јерусалимски православни патријарх. Треба напоменути да патријарх у том тренутку ништа сем свећа не држи у рукама, чак строго буде преконтролисан и по неколико пута. То се претвара у праву буктињу. Патријарх даје свима да запале своје свеће, пале се кандила, Огањ нас милује по лицу и никога никада не опече. Настаје таква радост која се речима не може исказати, може се само душом доживети. Од те благодати све одједном пламти, гори, пева се, радује се. Ја сам заиста желела одмах ту да умрем... да се ничим не поништи” та радост. После су ми у шали говорили: Ма немој, сестро Михаила, ти би одмах код Господа! Мораш још доста да послужиш Господу и људима”. Видим, тако и јесте. Већ сам у 70. години, и наравно, стално се молим за наш народ, помажем што год могу, и Богу сам драгом захвална. 
 

Један хоџа је са џамије посматрао како су посетиоци неких других вера једне године у Велику Суботу пред православни Васкрс просто истерали православног патријарха са Гроба Господњег да би они ушли у Гроб и чекали Вечни Огањ. Патријарх је стао поред Исусовог Гроба и почео да служи литургију. По завршетку уобичајених молитава хоџа угледа да се поново догоди чудо. Упалише се свеће само православном патријарху. Хоџа од усхићења неопрезно и нелицемерно узвикну: Права је вера - вера православна!” И, шта се деси? Муслимани га бацише са џамије, и ништа му се не догоди. Чудо Божије и његова вера га спаси. Одмах затим и хоџа и сви његови пређоше у православну веру. То су велике тајне Божије, - затрепери поново глас мати Михаиле. 
 

- Мати, стално молите наш народ да приђе својој православној вери. Шта то онда очекује људе неверујуће, зар је то толико страшно бити атеиста? 
 

- Свети Оци су рекли: Онај ко истински верује, камен је Храма Божијег”. Бог награђује оне који Га траже. Он је кротак, благ, сажаљив, милосрдан, дуготрпељив, и сваки пут нам опрашта наше грехе, само ако то желимо и ако Му се помолимо. Али, вера без дела је мртва. А шта су то дела? Па, видите - то су љубав, смиреност, трпљење, милосрђе, ревност, молитва... Праве вере нема без љубави, дуготрпљења..., као што је и дело без вере мртво! Шта вреди молитва ако је срце хладно? Господ такву молитву не чује. Ако се човек Богу моли само онда када га сналазе разне недаће и искушења, та молитва је лажна и лицемерна. Господ о свему брине, а ми треба само да имамо веру и љубави према Господу. Истинска љубав уноси радост у наше срце. Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, каже Господ. 
 

Шта да очекују неверујући? Човек без вере је сличан сувој грани на ветру. Он је без заштите Божије, без наде, довољан је сам себи, гордост га уништава, чамотиња влада његовом душом, а демони се несметано усељавају у његов ум и чине га бескорисним и бесплодним. Као што Господ брине о нашем спасењу, тако и демон све чини да доведе човека до очајања. У таквом срцу су само ружне помисли, неправедне, нечисте. Разврат и похота су њихове врлине, у суштини - они су духовни мртваци. Погледајте само да ли би икада жена верница убила дете у утроби својој? Никада то не би учинила, јер и сама зна који је то грех. То је страшно, страшно... Свети Оци кажу да је то много већи грех него убити одраслог човека. Моја мама ми је још као малој причала како ју је свештеник увек кад би се причешћивала при исповести питао да ли је имала абортус? Хвала Богу, колико год ми је Господ дао, толико сам деце родила”, говорила би стално, а ја сам знала да то она само због нас понавља. Међутим, неверујућим женама или девојкама то је нормално, само ако се зачедило без њихове воље, убијају га без милости и без имало страха Божијег. Затим супружници, ако су неверујући, нити осећају Свету Тајну брака, нити им је важно да је њихов брак благословен. А кад тако размишљају, зар је тешко напустити мужа или жену своју, наћи другу, трчати из греха у грех, а душу прљати све више и више. Верујте, ни један верник неће оставити супружника свога и отићи за телесним страстима и похотама демонским. Зато треба да се покајемо, покајемо што пре. Неће нас Господ толико дуго чекати. Доста нас је и трпео, - уздахну мати Михаила и видело се колико жели да завапи Господу и да призове све нас грешне на право покајање. 
 

- Мати, хвала Вам за Вашу добру вољу, за Ваше време, за Ваше непроцењиве поуке и савете! Шта рећи на крају? 
 

- Молите се за Царство Божије, а све остало ће вам се дати. Господ зна шта нама треба и пре него што почнемо да Му се молимо. Молимо се са смирењем, кажимо Господу шта нам треба, молимо се непрекидно - прво за Царство Божије и за спасење душе, па тек онда за све остало. Морамо читати Јеванђеље, Посланице, Псалме... Ако нешто не разумемо, не смемо престати да читамо, помолимо се Господу да нам да разум, да бисмо схватили шта читамо. Често човек крене у веру, па ослаби одједном. Морамо се за њега молити, не смемо га оставити да се сам бори. Јеванђеље каже: Молите се један за другога и сносите тешкоће један за другога...” Зато се морамо молити, исповедати, чистити душу, ићи на јелеосвећење. Тада су јаке молитве, чита се седам Јеванђеља са седам Апостола.
 

Свештеници призивају у помоћ све светитеље. Није лако, али без подвига, молитава, поста - нема ништа. Немојте никуда да идете без крста на грудима! Оном непомјанику смета часни крст: - Само ти скини крст са груди, па ћу ја лако с тобом!” - јавио се неком човеку. Крст је наша одбрана. Оно што је војнику пушка, то је нама крст часни. Кад нас неко нешто пита, треба увек изговорити: Господе помилуј”, па тек онда одговорити на његово питање, како би нам Господ дао мисао добру да не погрешимо. Онај кушач напада свакога. Чека на сваком кораку. То је неизбежно. Зато се морамо чувати од лоших мисли. Свети Василије Велики каже: Мисли су као птице. Лете и не можеш им забранити, али не смеш се са њима саглашавати”. Ако нас обузму лоше мисли, добро је изговарати непрестано Исусову молитву, као и 150 пута Богородице Дјево...”. Те молитве одмах помажу. Нема ништа без искрене молитве! Немојте пусити! То је ђавољи кад! О, Боже, сачувај! Сетите се само колико је гладне деце, а колико се новаца потроши на цигарете. Како да онда Господ не кажњава? Видите колико људи данас умире од рака плућа, туберкулозе. И да не заборавим, сви треба да имају духовника, и, као што ми у манастиру имамо игуманију од које за све тражимо благослов, тако и ви треба за све да тражите благослов од вашег духовног оца. Онда се не плашите да ћете погрешити. Треба узети благослов и за молитву, и за пост, читање акатиста, причешће, путовање, крштење, венчање... Замислите да наше вође државне благослови и крунише патријарх, па да они тако, као миропомазаници Божији, воде народ? Господ је рекао: Не дирајте ми у моје помазанике!” Цар Давид је био миропомазаник. Сам Господ штити Своје помазанике. 
 

Бог тражи срце испуњено љубављу према Богу и ближњима и шаље нам одозго благодат Духа Светога. Постарајмо се да никада не останемо без те радости! - заврши мати Михаила ове дивне редове и, верујте, без трунке умора настави да плете бројанице. 
 

Ја покупих своје пинкле” и као омамљена изађох из келије ове дивне, топле старице. Обузе ме нека необјашњива радост, чини ми се - баш она радост о којој је причала мати Михаила. Боже, колико ли ће људи прочитати ове редове, колико ли ће људи срце загрејати своје? Амин, Боже, дај! 

 

разговарала: Танкосава Дамјановић

 

Мати Михаила Отац Гаврило у посети монахињама манастира Ваведење Мати Михаила у келији