Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице
СВЕТИ ОЦИ О ДЕПРЕСИЈИ


ПОРЕКЛО ДЕПРЕСИЈЕ


Размишљах, и омалодуши се дух мој.
 Пс. 76, 4.


22. ТУГОМОРА

Не изазива демон униније, већ управо униније снажи демона и намеће рђаве мисли. То нам може посведочити свети Павле; ни он се није плашио некаквог демона, него превелике жалости, када је писао Коринћанима да напокон опросте грешнику његов грех како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7).
 Али претпоставимо, ако хоћеш, да те демон напада, а униније је одагнато из твоје душе: каква ће штета бити од тога? Какво нам зло, велико или мало, може демон причинити сам по себи? Униније, међутим, и без њега може нанети велико зло, и већина од оних, који су себи намакли омчу око врата, или се ножем заклали, или се утопили у рекама, или се на неки други начин убили, одлучила се за такву насилну смрт вођена унинијем; ако се међу таквим људима и нађу и неки бесомучници, њихова погибија се не сме приписати демону, него утицају и снази унинија. Како је уопште могућно човеку да не искуси тугомору? Могућно је уколико, одбацивши мишљење гомиле о некој ствари, буде управљао мисли ка Вишњем.
свети Јован Златоусти (+ 407)

23. СЛУЖЕЊЕ БЛИЖЊЕМ

Знаш ли да се Христос посебно брине о теби када ти ниспошље тугу? Мир у Господу ћеш стећи само онда када се предаш на служење ближњем. Део душе нестаје увек када осудиш ближњег и када си незадовољан својим животом. Отуда и потиче жалост.
свети Алексије из испоснице светог Зосиме (+ 1928)

24. ИСКУШЕЊЕ ИЛИ КАЗНА

Сједињење човекове душе са Богом, што је и сама суштина унутрашњег делања, није нешто што зависи од нас. Господ посећује душу и она заједничари са Њим. Душа се пред Њим радује и Он је испуњава духовном топлином. Господ се потом повлачи, душа одједном остаје празна и сама не може ништа да учини док се Добри Посетилац људских душа поново не врати.
Господ се повлачи да би искушао душу, или, пак, да би је понекад казнио. То се не дешава толико због спољашњих сагрешења, колико због неког унутрашњег зла које је душа прихватила.
свети Теофан Затворник (+ 1894)

25. КАЗНА ЗБОГ ГНЕВА

Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености... У највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, лагања, пркоса, осуђивања или гордости.
свети Теофан Затворник (+ 1894)

26. ДУШЕВНА СВЕТЛОСТ И ТАМА

Колико си већ пута постајао свестан дужности коју ти налаже савест - дужности да останеш са Богом, не стављајући ништа и никога изнад Њега? Можда те свест о овој дужности никада није ни напустила. Нека она непрекидно преовладава у теби, јер је, на крају крајева, то наш истински циљ. Када смо са Господом, и Господ је са нама - тада је све светлошћу обасјано. Када се подигну завесе и сунце засија, соба се испуњава светлошћу. Ако навучеш завесу на један прозор, биће тамније, а кад их навучеш на све прозоре, у соби ће бити потпуни мрак. Тако је и са душом. Када је свим својим силама и осећањима окренута Богу, све је светло, радосно и смирено. Међутим, када пажњу и осећање усмери ка чему другом, светлост се умањује. Што је више ствари које окупирају душу, то је већа тама обузима и на крају може наступити потпуна тама. Она не наступа само од помисли, колико од осећања. С друге стране, мање је вероватно да ће таму донети тренутак у којем нас обузму осећања, у поређењу са непрекидном страственом везаношћу за неки предмет. Међутим, очигледно је да од спољашњег грехотворења наступа тама над тамама.
свети Теофан Затворник (+ 1894)

27. НЕДОСТАТАК РАСУЂИВАЊА И ДОСТОЈАНСТВА

Човеков живот подразумева послушност Богу. То је нешто најузвишеније што се на земљи можемо достићи. Међутим, у послушности треба расуђивати и бити достојанствен. У противном, наш живот се може страшно злоупотребити.
старац Нектарије Оптински (+ 1928)

28. ЗАШТО ПОНЕКАД ТУГУЈЕМО

Зашто се после дужег разговора са неким осећаш тужним? Зато што се током разговора твоја пажња одваја од Бога. То Господ не може да прихвати и Он те опомиње тако што те чини тужним. Навикавај се да, без обзира шта чинио, непрекидно будеш са Господом. У Његово Име чини све, трудећи се да све ускладиш са Његовим заповестима. Тако никада више нећеш бити тужан, јер ћеш увек имати на уму да Богу чиниш.
свети Теофан Затворник (+ 1894)

29. ИСКУШЕЊА ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ

Када демони виде да истински желиш да се молиш, свашта ти предлажу: подсећају те на разне ствари, побуђују ум да их следе, а када он не успе да их пронађе, ум постаје потиштен и јадан. Док ум пребива у молитви, демони га и даље испуњавају помислима о тим стварима, како би се човек потрудио да нешто више сазна о њима и тако изгубио плодове молитве.
ава Евагрије (+ 399)

30. НЕ ТРАЖИТЕ СПОЉАШЊЕ УЗРОКЕ

      Понекад се ономе кога обузме туга чини да би му било лакше да дигне руку на себе, или да буде лишен сваког осећања и саме свести, него да и даље пребива у овом неописиво мучном стању ума. Из оваквог стања би требало изаћи што је могуће брже. Не заборави да дух туге рађа свако зло. Хиљаде других искушења произилазе из њега: узнемиреност, гнев, осуђивање, роптање на сопствени живот, хулне помисли, непрекидно мењање места. Душа која је у таквом стању избегава људе, верујући да су они извор те несреће, а не схвата да је узрок њене болести у њој самој.
свети Серафим Саровски (+ 1833)

31. ПОРЕКЛО ТУГЕ

Туга се рађа од малодушности, лењости и празнословља.
Свети Серафим Саровски (+ 1833)

32. РАДОСТ

Радост није грех. Она одагнава сваку бригу од које долази туга, од које нема ничег горег јер она са собом доноси све негативно.
свети Серафим Саровски (+ 1833)

33. КРОЗ ЖАЛОСТ БОГ ПОМАЖЕ

Жалост је добар знак. Зар ти није познато да се, када човек тражи молитве Отаца, или када од Бога тражи помоћ, жалости и искушења умножавају да би га проверила?
свети Варсонуфије и Јован (+ 6. век)

34. ДЕМОНИ КРИЈУ СВОЈА ДЕЛА ОД НАС

Без обзира на очајање у које нас демони могу бацити, они теже да сакрију његов разлог. Они вребају погодан тренутак да би изазвали бол и тескобу, само да не бисмо схватили њихов узрок, но да бисмо роптали на тешке околности, не схватајући њихову препреденост.
свети Пајсије Величковски (+ 1794)

35. ЛУТАЊЕ И РАСЕЈАНОСТ МИСЛИ

       Од расејаних мисли долази до поспаности и дубоког, незајажљивог сна. Тама одвлачи човека у грех, а грех доводи до страшног душевног мучења. Будући да заслепљеност и помраченост ума, како смо то већ напоменули, потичу од лутања, расејаних мисли и немогућности да обуздамо чула, требало би да на сваки начин избегавамо искушења овога света, да стражимо над својим чулима и обуздавамо их исто као што уздима обуздавамо коња, те да се тако удаљавамо од злих дела.
свети Пајсије Величковски (+ 1794)

36. ЗНАК ХРИСТОВЕ ЉУБАВИ

Христос као да је рекао: Носио сам крст за спасење рода људског. Када некога желим себи да призовем, прво га обасипам жалостима и његово срце најпре пробадам стрелама натопљеним пеленом туге. То чиним да би тај човек био мртав за екстремне заносе и пролазна задовољства. Значи, невоља је израз моје љубави.
старац Макарије Оптински (+ 1860)

37. ДУГИ ПЕРИОДИ ТАМЕ И ПАТЊЕ
        
Могуће је да је неописива меланхолија која те тишти и спречава сваку добродетељ, само искушење, које би требало да докаже чврстину твоје одлуке и чистоту твоје љубави према Богу. Наша љубав према Богу се не пројављује само као духовна радост. Штавише, постојана храброст, непоколебљиво одржавана кроз дуге периоде таме и патње, још више сведоче о тој љубави.
старац Макарије Оптински (+ 1860)

38. ПАТЊА ЧИНИ СРЦЕ ПРИЈЕМЧИВИМ ЗА БОГА

У патњи се дешава нешто што помаже срцу да прими откровење Божије.
о. Серафим Роуз (+ 1982)

39. ДУША ТУГУЈЕ БЕЗ БОГА

Куд год да се човекова душа окрене, осим према Теби, она бива прикована за жалости, макар да се задржи и на лепим стварима.
Блажени Августин (+ 430)

40. НЕДОВОЉНА ПРЕДАНОСТ - ИЗВОР МНОГИХ ЖАЛОСТИ

Уколико човек жели да живи духовно, онда он духовном животу мора безрезервно да посвети васцело биће. Управо ова одлука застрашује многе, па се стога осећају примораним да служе два господара, што постаје извор многих жалости. Господ нас призива да Му предамо васцело, а не само део срца, васцелу душу, а не само један њен део. Он од нас не тражи да Му половично служимо, већ Господ жели васцело наше срце и душу, да Му предамо сав живот наш. Морамо достићи управо такво стање, уколико желимо да уживамо плодове обећања Господњег да ће нам дати све што тражимо. Међутим, изгледа да ми стално заборављамо на своју дужност и обавезу према Њему.
новомученик Валентин Свентитски (+ 1936)

41. ОЧЕ, КАКО ВАС ЈЕ БОГ САЧУВАО?

Великом борбом и многим трудом, који су остали невидљиви другим људима. Али, и кроз грехе! Чак и када сам грешио, и то је било по Божијем допуштењу, из Његове љубави према мени, зар не? Све због мог вечног спасења, зар не? Чак и када сам знао да неко искушење превазилази моје снаге, чак и евентуални падови - све ми то беше на корист. Јер, греси ме доведоше до суза, а сузе до ревности. Сузе нас уводе у свету тајну покајања, те се човек постепено враћа својој некадашњој снази и ревности. Авај човеку, који нема вере! То је још страшније! Ако верник изгуби ревност, то и није тако страшно, као када се то деси човеку слабе или мале вере. Таквоме ће бити веома тешко да је поново задобије.
старац Сампсон (+ 1979)

42. УТЕХА КОЈА ДОЛАЗИ КРОЗ ПОДНОШЕЊЕ СТРАДАЊА

Подношењем страдања, учимо се трпљењу и нади. Што је већа патња, то је веће уздање у Христа, а самим тим човек је у могућности да утеши и ближњега који пати.
о. Серафим Роуз (+ 1982)

43. НЕ ЗАБОРАВЉАЈ СМИСАО ЖИВОТА

Живот нам је дарован да би он нама служио, а не ми њему. Идолатризовањем живота, човек, пре или касније, престаје да схвата његов смисао, те запада у стање депресивне збуњености. Он, попут коња, наставља да вуче то бреме очајања, да би га на крају изненада заробила сама неосетљивост. Уколико жели да буде слободан, човек не сме да заборави смисао живота.
старац Нектарије Оптински (+ 1928)

44. ОЧИНСКА КАЗНА

Када се чамотиња укорени у нама, душа мора да поведе велику битку. Овај окрутни, деспотски дух, јавља се заједно са духом туге или му следи, а посебно напада отшелнике.

Када страховити насртаји ове страсти уђу у човеково срце, он не може ни да помисли да ће их се икад ослободити. Тада му непријатељ убацује помисли да ће се патња, у случају да је издржи, наредних дана увећавати, јер га је Бог напустио и не чује његове вапаје. Или пак, човек почне да верује да то проживљава упркос Промисли Божијој, те да само он тако пати.

Међутим, то није баш тако. Господ не кара само нас грешне, већ и саме светитеље, који Му угодише. Он то чини попут брижнога Оца, Који кара своју децу како би она задобила што више врлина.
свети Нил Сорски (+ 1508)

45. ВЕНАЦ ЗА ТРПЉЕЊЕ УНИНИЈА

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.

Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења.
свети Нил Сорски (+ 1508)

46. ЖАЛОСТ ПРИХВАТИ КАО РАДОСТ

Док смо на земљи Господ нам шаље тешке жалости, које нас одвајају од овога света. Другим речима, Он нас тако ослобађа од привезаности за све што је земаљско. То значи да су и жалости дар Божији. Зашто их не бисмо прихватили са истом благодарношћу као и радости?
игуманија Арсенија (+ 1901)

47. ТЕЖАК ЖИВОТ ЈЕ СПАСОНОСАН

Увек имај на уму: Ако је твој живот тежак и пун жалости, онда си на правом путу. Али, ако живиш у раскоши, богатству, почастима и телесним задовољствима, на путу си пропасти. Заиста, немогуће је задобити смирен ум без дугогодишњег подношења многих жалости и мука.  Ми не волимо жалости, упркос томе што нам оне доносе корист, а страшно нас привлаче раскош и задовољства, која нас духовно и телесно уништавају.
о. исповедник Илиан Светогорац

48. СЕЋАЊЕ НА ДЕПРЕСИЈУ НАС ПАРАЛИШЕ

Чим човек позавиди ближњему или га лиши нечег материјалног (хране или новца), његово срце одмах доживљава духовни удар, који поробљава и притиска душу. Затим, када се човек касније сети свих који су били гладни, он занеми, а његов ум бива поробљен и помрачен. Такво стање је у ствари последица одлуке његовога срца, будући да је оно извор човекових помисли. Тада крв почиње убрзано да струји и слива се у главу, те васцели човек запада у веома тешко и неприродно стање. Тако Господ шаље праведну казну због немарности према ближњем.
свети Јован Кронштатски (+ 1908)

49. ПЛОДОВИ ЖАЛОСТИ

Неизмерна туга којом, макар и ненамерно, пробадаш срце ближњега ће ти се вратити. Каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7,2).
свети Јован Кронштадски (+ 1908.)

50. БОГООСТАВЉЕНОСТ

После тога се чудимо, зашто нас је Бог напустио? Како то да смо постали предмет непријатељског изругивања? Како то да су нас надвладали сви народи и да нас нападају да би нас немилосрдно опљачкали? Требали би се, међутим, чудити преобиљу милосрђа Божијег. Како то да на нас није послао огањ са небеса, као што се десило Кореју и онима са њим? Како то да нас није живе послао у ад, растворивши због нас земљу и откривши бездан и провалију, као што се десило Датану и Авирону и читавом оном скупу? Како то да нас није у потпуности предао свеопштој погибељи, као што се дешавало незнабожачким народима? Ми смо, заиста, били незнатно кажњавани за наше грехе.
свети Григорије Палама (+ 1360)

51. ОСУДА ЗБОГ ОДСУСТВА ПОКАЈАЊА

Они који сагрешише нипошто не треба да очајавају! Јер, не бивамо осуђени због мноштва зала, већ зато што нећемо да се покајемо и познамо чуда Христова, како сведочи сама Истина о Галилејцима, чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама, Мислите ли да су, рече Господ, ти Галилејци били грјешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 2-5). Не видиш ли да бивамо осуђени због тога што немамо покајања.
свети Марко Пустињак ( + 4. век)

52. ВРЕМЕ ЗА УНИНИЈЕ

Бог није унео униније у нашу природу ради тога да бисмо му се предавали неразумно, неправовремено и у свим околностима, нити ради тога да бисмо себе саме уништавали, него како бисмо од њега задобијали највећу корист. А на који начин можемо стећи корист од унинија? Уколико му се будемо предавали у право време; а време за униније није у оно време у коме нам се зло наноси, него оно у коме зло чинимо. Ми смо пореметили ред и помешали времена; чинећи велико зло, не скрушавамо се ни на кратко, а поднесемо ли макар мало зло од некога, клонемо духом, предајемо се безумљу, журимо да одустанемо и да се избавимо од живота. Због тога нам се такво стање унинија и чини несносним и тешким, каогод и гнев и похота, на које су се такође жалили они који их нису ваљано и на одговарајући начин користили. Овде се дешава исто оно што се збива са лековима које нам преписују лекари: када се користе за лечење болести којима нису намењени и на које не делују, него код потпуно другачијих стања, они не само што не избављају болесника од мука, него још и додатно појачавају болест. На потпуно истоветан начин делује и униније, и то је природно.
свети Јован Златоусти (+ 407)

53. ПАТЊА ОЧИШЋАВА ОД ГРЕХА

Обрати пажњу на циљ сваке нежељене патње, па ћеш увидети да је то очишћење од греха.
свети Марко Пустињак (+ 4. век)

54. ШТЕТА ОД СЕЋАЊА НА ПОЧИЊЕНЕ ГРЕХЕ

Живо сећање на почињене грехе, повређује добру наду. Јер, ако се они, праћени тугом, поново узбуркају у души, удаљавају нас од наде. С друге стране, ако слике пријашњих грехова нису пропраћене покајањем, онда поново уносе стару прљавштину.
свети Марко Пустињак (+ 4. век)

55. ДЕМОН НЕЗАДОВОЉСТВА

Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани.
ава Евагрије (+ 399)

56. УСАВРШАВАЊЕ ДОЛАЗИ ОД БОРБЕ

Речено је да Бог демонима допушта да нас нападају из пет разлога. Први је да, кроз нападе и одбране, научимо да разликујемо врлину од греха. Други разлог је да бисмо врлину, коју смо задобили борбом и трудом одржали чврстом и непроменљивом. Трећи разлог је да не бисмо напредовањем у врлини мислимо високо о себи, већ да бисмо се учимо кротости. Четврти је да, искусивши сву подлост греха, савршено га замрзимо. Коначно, пети и најважнији разлог је да, ослободивши се од страсти, не заборавимо на сопствену немоћ и силу нашег Помоћника.
свети Максим Исповедник (+ 662)

57. УМ ПОМРАЧЕН ОЧАЈАЊЕМ

Када је душа смућена, узнемирена гњевом или дубоким очајањем, ум, без обзира на труд, не може да одржи сећање на Бога. У потпуности помрачен насртајима страсти, човек губи сваки облик њему својствене перцепције. Стога и не може да се пројави непрекидно сећање на Бога, јер је та способност ума опхрвана страстима. С друге стране, када се душа ослободи ових страсти, онда чак иако је ум тренутно заборавио на објекат своје чежње, он се одмах враћа на првобитно добро дело сећања на Бога.
свети Дијадох Фотички (+ 486)

58. ГОРДОСТ ЈЕ КОРЕН ТУГЕ

Кажеш да те општа морална слабост, сопствена неспособност да се одупреш искушењима и одбациш страсти неописиво жалосте, што само сведочи о томе да рачунаш да се спасеш само сопственим снагама.

Међутим, саветоваћу ти следеће: Када си већ доспео у такво стање, требало би да се ослободиш сваког греха који те тишти, али само по цену уништавања корена свих грехова. Мисао о том греху те вероватно никада није жалостила, јер никада ниси ни сумњао да је он присутан. Тај грех је твоја гордост.

Али, ако смо кротки, Бог нам помаже да се боримо против греха. Ако смо горди, Он то не чини. А како можемо постати кротки ако себе не видимо онаквим каквим уистину јесмо најгори од свих грешника? Или, ако не клечимо у покајању?
старац Макарије Оптински (+ 1860)

59. ЛУКАВОСТ ПАЛИХ ДУХОВА

Наша патња је на први поглед толико безначајна, да ју је немогуће сматрати патњом уопште. Међутим, то је само лукавост нашег искусног непријатеља, коју је стекао кроз дугу борбу са бедним човеком. Пали дух види да окрутна, груба и директна искушења у људима побуђују ватрену ревност и постојаност. Он је то увидео, па је променио тактику. Променио је своја сурова искушења у слаба, али подмукла, чије је дејство изузетно снажно. Она у нашем срцу не побуђују ревност и борбу, већ га држе у стању колебања, а ум испуњавају сумњом. Таква искушења раслабљују и постепено исцрпљују човекове душевне силе, бацају га у тугу и лењост, и тако га, због његових слабости, уништавају и чине стаништем страсти. Наравно, Богу је у потпуности позната ова сатанина вештина и начин његове борбе против данашњих монаха. Бог данашње подвижнике награђује исто као и оне древне, иако је борба првих мање очигледна од других.

Не смемо се предавати немарности, тузи и лењости, већ, супротно томе, сву пажњу и енергију усмеримо на испуњавање јеванђелских заповести. Кроз такву послушност ћемо открити безбројне обмане непријатеља и његове лукаве замке. Тако ћемо моћи да схватимо да су, наизглед безначајни, проблеми и искушења данашњице, исто као и некадашњи велики проблеми, усмерени ка томе да удаље човека од Христа и униште истинско хришћанство на земљи, остављајући при томе само спољашњу форму, која обмањује човека. Тада ћемо познати да су мала искушења, испланирана и изведена са адском охолошћу, у сатаниним очима, успешнија од озбиљних, очигледних и директних напада.
свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)

60. САМОПОУЗДАЊЕ

А ја, бедни, имајући више поверења у властито мишљење, него у здраво расуђивање мога старца Василиска, нисам више ишао са њим да сакупљам бобице, већ сам остајао у својој келији, предајући се строжијем посту, дужим молитвама и читању. Какав, дакле, беше исход мог отпора и неслагања са мојим старцем? Потпуна немарност за молитву и свако богоугодно дело, расејаност, униније, осуђивање, нека врста отуђења од старца и савест која је грцала под овим тешким бременом. Убрзо, нашавши се у оваквом стању, почео сам да очајавам. Да милосрђем Божијим и старчевим молитвама нисам увидео своју грешку, пао бих у стање потпуне прелести и духовне смрти. Почео сам да се оштро прекоревам, схвативши како је погубно, живећи у послушности старцу, одвојити се од његовог начина размишљања. Када је старац касније дошао у моју келију, пао сам ничице пред њега и са покајничким сузама затражио опроштај. Загрлио ме је прерадостан онако како је некада отац загрлио свога блуднога сина, и са пуно љубави ми опростио. Како је изговорио речи опроштаја, одједном сам се променио. Сви мучни насртаји непријатеља распршише се попут дима и одмах осетих да сам се вратио у некадашње душевно стање: мир, радост, љубав и послушност свом духовном оцу.
старац Зосима (+ 1833)

61. НЕУМЕРЕНОСТ И ВЕЗАНОСТ ЗА ОВОЗЕМАЉСКО

Насртаји страсти, узбуркујући и прљајући море мира и тишине, потапају душу. Такво море се може прећи само у светлом и празном броду потпуног самосавладавања и нестицања. Јер, неумереност и везаност за овај свет узбуркују страсти које преплављују срце и за собом остављају само муљ и прљавштину помисли. Тако, након смућења ума, помрачује се срце, које за собом повлачи и тело. Затим се у срцу и у души пројављују немарност, тама и смрт, те срце и душа бивају лишени, њима својствених, осећања и способности.
свети Григорије Синаита (+ 1346)

62. БОЖИЈЕ ПРИСУСТВО У ВРЕМЕ СТРАДАЊА

Какву све муку Бог није припремио за човека овога доба! Као да човек већ није довољно пропатио!? Па, и није, будући да кроз страдање још увек није спознао Божије присуство. Бог допушта да човек пати да би му се кроз патњу открио. Он жели да сав човек постане патња. Како је само окрутан тај Бог!? Не, управо бескрајна и неизмерна љубав Божија допушта толика страдања. Човек себе сматра довољним, па зато и мислимо да можемо само сопственим напорима побећи од сопствене судбине. Побећи! То је наша једина помисао. Само желимо да избегнемо лудост и пакао модерног живота. Али, не можемо побећи!!! Потребно је да прођемо кроз тај пакао и да га прихватимо, знајући да је његов узрок љубав Божија. Какав је само то јад! Толико патити, не знајући зашто и мислити да нема разлога за то. Разлог је љубав Божија. Не видимо ли је како сија у тами - слепи смо. Господе Исусе Христе помилуј нас грешне! Пресвета Богородице, моли Бога за нас!
О.Серафим Роуз (+1982)

63. ОЧАЈАЊЕ КАО ГОРДОСТ

Човек на једном истом месту може и да се спасе и да пропадне. Сатана је био најлепши анђео, који је увек стајао пред Богом, па је због гордости пао. Јуда Искариотски је био један од Дванаесторице апостола, па је због среброљубља издао Господа, а затим из очајања извршио самоубиство. И многи други су нестали на сличан начин.

С друге стране, грешни цариник се оправдао једном кратком молитвом. Добри разбојник, већ распет, такође је био спасен једном кратком молитвом и ушао је у Рај заједно са Самим Господом. Наш Господ је гордим и среброљубивим књижевницима и фарисејима рекао да ће цариници и блуднице ући у Царство Божије пре њих, јер су се покајали након проповеди светог Јована Крститеља, док горди учитељи то нису учинили.
о. Васијан Псковски

64. СТРАДАЊА СУ СРЕДСТВА У РУКАМА БОЖИЈИМ

Послушај! Сам Бог каже: и призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме (Пс. 49, 15). Невоље нас утврђују у вери и уче да светску славу сматрамо ништавном. Чврсто веруј да нас, без Божијег допуштења, никаква патња или туга не могу посетити, нити длака са главе пасти. Иако смо склони да за своју несрећу окривљујемо зле намере или слабости ближњега, то су, у стварности, само средства у рукама Божијим, средства нашега спасења. Стога, имајмо срца и молимо се нашем Господу, Који стално бди над нашим спасењем и подређује му и оно што сматрамо срећом и оно што сматрамо несрећом.
старац Макарије Оптински (+ 1860)

65. ГДЕ ЈЕ ГОСПОД МОЈ?

Порекло Где си Господе, Светлости моја? Зашто си сакрио од мене Лице Своје? Душа Те моја дуго није видела и зато тугује за Тобом и са сузама Те тражи. Где је Господ мој? Зашто Га не видим у души својој? Шта му смета да живи у мени? Значи да у мени нема смирења Христовог и љубави према непријатељима.
свети Силуан Атонски (+ 1938)

66. ЧУВАЈ БЛАГОДАТ БОЖИЈУ

Када примиш небески дар трпљења, стражи над собом, да би сачувао благодат Божију, како се грех не би неопажено ушуњао у твоју душу или тело. Ако немарно и непажљиво пустиш да грех продре у тебе, и то нарочито онај грех коме је твоје слабашно тело посебно склоно, а који поробљава тело и душу, благодат ће те онда напустити, остављајући те огољеним и усамљеним. Тада ће се жалост, дата ти на спасење и заштиту, тешко надвити над тобом, сломити те тугом, потиштеношћу и очајањем, попут онога ко чува дар Божији без благодарности. Зато хитај да истинским и одлучним покајањем, чистотом и даром трпељивости, очистиш своје срце, будући да дар Духа Светога обитава само у чистоме.
свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)

67. ДРЖИ СВОЈ УМ ЧИСТИМ

Не прљај свој ум задржавањем гневних и похотљивих помисли у себи, да не би, отпавши од чисте молитве, потонуо у дух туговања.
свети Максим Исповедник (+ 662)