Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице

 

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА

митрополита Кијевског и целе Русије

 

 

Блажени Петар родио се у земљи Волинској од побожних хришћанских родитеља. Док он још беше у утроби матере своје, у освитак једне недеље, мати његова виде овакво виђење: она држи у својим рукама јагње, коме између рогова израста веома лиснато дрво, пуно цветова и рода, а међу гранама његовим бејаху многе свеће које светљаху и пуштаху из себе диван мирис. - Пробудивши се, она беше у недоумици односно необичног виђења; но касније Господ опргпзда то виђење, обогативши Својим даровима њенога сина.

 

Када наврши седам година, Петар би дат да се учи светим књигама. Спочетка он је тешко учио, због чега његови родитељи не мало туговаху. А то би ради тога, да би он добио књижну мудрост више од Бога него од људи. И стварно, блажени дечак Петар доби је на овакав начин. Једном виде он у сну где к њему дође неки човек у архијерејским одеждама и рече му: "Чедо, отвори уста своја!" - А кад Петар отвори уста, појављени се десном руком дотаче језика његова, и благословивши га сладошћу испуни грло његово. - Пробудивши се, дечак Никога не виде, само осети како му је срце пуно сладости и весеља.

 

Од тога времена блажени дечак Петар стаде брзо схватати оно чему га учитељ учаше; и за кратко време изучи све Свето Писмо, и превазиђе у учењу све своје вршњаке. А кад напуни двадесет година, Петар оде у манастир, близак његовом месту рођења, и би примљен у братство. Тамо се замонаши, и беше врло послушан у манастирским пословима, носећи у кујну воду и дрва и перући братији власенице. Притом он и зими и лети не испушташе од свога правила: пре свих је долазио на црквено богослужење, и последњи излазио; у цркви је стајао са страхом, врло пажљиво слушао Божанско Писмо, никада се није наслањао на зид, наставнику је свом свагда био послушан, и без лењости служио братију смирено и ћутке. По жељи настојатеља он би произведен за ђакона, затим и за презвитера. Научи се он малати и свете иконе; и када их малаше он се свим умом и мишљу одвајаше од земаљског, и сав погружен у богоразмишљање он се жудно пружаше ка добродетељном, врлинском живљењу. После доста дугог пребивања у овом манастиру блажени Петар се са благословом настојатеља удаљи у место пусто и усамљено, и начини себи обиталиште на реци Рати,  и подиже цркву у име Спаса нашега Исуса Христа. И за кратко време к њему се сабра много братије. А светитељ беше благе нарави и незлобив, и сматраше себе најпоследњијим од свију; с тихошћу и кротошћу поучаваше све; од срца даваше милостињу; никада просјака и странца он не отпусти празна, тако да и до кнеза допре глас о његовом врлинском живљењу. Због тога сви њега поштоваху, и сви примаху од њега реч поучења.

 

У то време стиже у Русију из Цариграда митрополит Максим, поучавајући народ богопреданом учењу. Дошавши к њему са свом братијом ради добијања благослова, блажени Петар му подари икону Пресвете Владичице наше Богородице коју сам беше израдио. Светитељ Божји благослови њега и братију, и примивши свету икону држаше је код себе у великој части.

 

Након не много времена, пошто се престави митрополит Максим, неки игуман Геронтије дрзну се те узе архијерејско одејање, утвар и пастирски жезал, а и ону икону коју блажени Петар беше израдио и митрополиту Максиму подарио, па отпутова у Цариград желећи постати руским митрополитом. Тада кнез Волинске крајине  стаде предлагати блаженоме Петру, некада сам га молећи, некада га преко бојара приволевајући, да иде у Цариград ради посвећења на престо Кијевске митрополије. Јер нико не беше наклоњен Геронтију због дрскости његове што је без саветовања и избрања похитао да се докопа архијерејског чина: не улазећи на врата него прелазећи на другом месту (Јн. 10, 1). Блажени пак Петар дуго није хтео и одбијао је, али најзад, умољен од кнеза и од велможа и од свештенога сабора, он крену у Цариград. А кнез већ беше послао односно њега молбу свјатјејшем патријарху Цариградском и свему сабору његовом, у којој изражаваше своју жељу да види Петра на архијерејском престолу.

 

Међутим Геронтије, када дође на обалу морску и крену морем у Цариград, његова пловидба испаде неповољна: јер се подиже силна бура и ударише супротни ветрови и валови, те он закасни на том путу не мало времена. А блаженом Петру на том истом мору бејаше тих и повољан ветар, и он преплови море као у сну. Геронтију пак јави се у сновиђењу гореспоменута икона Пресвете Владичице и рече му: "Узалуд се трудиш, старче, јер неће доћи на тебе архијерејски чин који ти иштеш. Но онај који иконописа мене, Ратски игуман Петар, служитељ Сина мога и Бога, и мој, биће узведен на архијерејски престо, и мудро ће руководити људе, за које Син мој Христос Господ проли крв Своју, од мене примљену, и богоугодно ће поживети, и у старости доброј с радошћу ће прећи ка Владару свих". - Тргнувши се из сна, Геронтија обузе страх, и он исприча виђење свима.

 

Када преподобни отац наш Петар допутова у Цариград, патријархом Цариградским беше тада Атанасије, муж диван, који врлинама својим украшаваше престо васељенски. Када блажени Петар уђе у храм Свете Софије к патријарху, храм се напуни дивног мириса; патријарх Духом Светим разумеде да овакав миомир би због доласка Петрова, и он с радошћу благослови Петра. Затим, сазнавши разлог његовог доласка, патријарх сазва Свештени Сабор и по обичају проучише ствар. Петар се показа достојан архијерејства, будући предназначен за то пре свога рођења.

 

Тако патријарх, служећи Божанствену службу, посвети овог дивног Петра за архијереја; при томе лице угодника Божјег, у време посвећења, тако засија, да се сви дивљаху и говораху: "Ваистину је овај човек по наређењу Божјем дошао к нама". И сви се испунише духовне радости.

 

После неколико дана стиже у Цариград и Геронтије, и тешка срца исприча све што га је снашло. А патријарх, примивши од њега архијерејско одјејање, чесну икону, пастирски жезал и црквене утвари, све то предаде у руке истинитоме пастиру - Петру. Затим свјатјејши патријарх, пошто у току много дана довољно поучи светог и блаженог Петра, он га благослови и чесно отпусти из Цариграда.

 

Свети Петар, стигавши у своју митрополију, даде свима мир и благослов, и ревносно учаше поверено му Богом стадо, прелазећи из места у место. Но лукави враг не отрпе ову добру делатност, него приреди светитељу ову сметњу: нахушка неке да га не признају за архијереја. Но многи од таквих се потом покајаше, примише светитеља, и пошто му се покорпше добише од њега опроштај.

 

Након извесног времена враг изазва завист према светоме Петру у епископу Тверском Андреју, који, не обуздавајући језик свој, стаде о праведнику ширити разне клевете, и написавши о њему многе лажне и хулне речи посла свјатјејшем патријарху Атанасију. Патријарх се зачуди, и сматраше то невероватним, али пошто клевете беху тешке, посла он једнога ОА црквених клирика у Руску земљу, и тада би сазван сабор у граду Перејаславу. На сабору том присуствоваху епископ Ростовски Симеон, игуман Печерски преподобни Прохор, кнезови, велможе, свештеници, монаси и велико мноштво других. Када на сабор би призван Тверски епископ Андреј, ствар се стаде ислеђивати, и када лажни сведоци иступише против светога Петра, настаде велики метеж. Тада се виновник зла не сакри, него би пред свима обелодањен. Јер Андрејева злоба и клевета бише изобличени, и лажљиви клеветник би пред свима посрамљен и понижен. А свети Петар му не учини ни најмање зла него му опрости; и пошто све поучи довољно он с миром распусти сабор. Сам пак трудовима додаваше трудове, стоструко умножавајући дани му талант и будући отац сиротама.

 

У то време појави се неки јеретик Сеит, који проповедаше учење противно Цркви Христовој и православној вери; светитељ га Божји одлучи и предаде анатеми, и злоћудни јеретик ускоро погибе злом смрћу.

 

После тога угодник Божји Петар дође у славни град Москву; у њему тада владаше благоверни велики кнез Јован Данилович, украшен свима врлинама, милостив к ништима и свештенству, љубитељ храмова и послушатељ светих књига. Светитељ га веома заволе, и поче живети у том граду више него у другим местима. Саветова он благоверноме кнезу да у Москви подигне цркву од камена у име Успенија Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, овако му говорећи: Ако ме послушаш, сине мој, и подигнеш храм Пресветој Богородици, онда ћеш се и сам прославити више од других кнезова, и град твој биће слављен: светитељи ће поживети у њему и спустиће се руке његове на непријатеље његове, и Бог ће се у њему прославити, а и кости ће моје овде положене бити.

 

Послушавши савет светитељев, кнез се ревносно даде на зидање цркве. Пошто цркви бише положени темељи, зидање се из дана у дан одвијаше, и сам светитељ се стараше, да би зидање сваки дан брзо напредовало.

 

Кратко време пре блажене кончине светога Петра кнез Јован Данилович усни овакав сан: стоји висока гора, а врх јој покривен снегом; и наједном снег се истопи и ишчезе. - Када кнез исприча светитељу овај сан који га узнемири, светитељ му рече: Висока гора, то си ти, кнеже; а снег, то сам ја ништавни који ускоро треба да отидем из овог живота у живот вечни.

 

Провидевши, по Божјем откривењу, свој блиски одлазак из овог света, светитељ Божји сам својим рукама начини себи гроб у близини олтара грађене цркве Пресвете Богородице. И када гробница би готова, светитељ поново имаде откривење од Бога о своме престављењу. Сав испунивши се радости, светитељ оде у цркву и одслужи Божанствену службу, помоливши се за све православне цареве и кнезове, за свога духовног сина - благочестивог кнеза Јована и за све благочестиве хришћане земље Руске; спомену и преминуле; и причести се Светим Тајнама.

 

Вративши се из цркве он призва сав клир, и пошто им по обичају даде поуку он их отпусти. У то време угодник Божји чињаше многе милостиње ништима и убогима, црквама и манастирима и свештеницима. Међутим он слабљаше телом. А када настаде дан одласка његова, он призва к себи градоначелника Вељаминова, пошто у то време кнеза не беше у граду, и рече му: Чедо, ево ја одлазим из овог живота, а милом сину моме кнезу Јовану, и његовом потомству, остављам занавек милост и мир и благослов Божји. - Затим изложивши и друга завештања, свети Петар му уручи кесу са новцем, за довршење цркве. Онда, давши свима мир, он поче служити вечерње, и када му молитва још беше у устима, и сам он подиже руке к Богу, душа његова отиде ка Господу.

 

Кнез пак чувши за престављење светитељево, уцвељен хитно дође у град са свима велможама; и сав народ плакаше и туговаше због светитељевог престављења. Пошто светитељево тело би положено на одар, понесоше га по обичају к цркви. У то време неки човек, поседнут неверјем, проби се кроз народ к телу светитељевом, и стаде му у души својој наносити увреде, мислећи: Ко је овај мртвац у чијем спроводу учествује сам кнез и толики народ, и због чега му се одаје толика почаст?

 

Када он помисли то, тог часа угледа светитеља како седи на одру и благосиља на обе стране народ за све време док га не донесоше до гроба. Тада се тај човек увери у светост угодника Божјег, и исприча народу оно што виде. Свете пак мошти блаженога Петра положише у гроб који он сам беше спремио себи, где и данас оне почивају, чинећи чудеса онима који им са вером прибегавају. Тако, младић неки, коме од рођења руке беху одузете и потпуно непокретне, дође на гроб овога светитеља молећи се са сузама, и одмах му се руке исцелише и постадоше здраве. Затим светитељ исцели једног згрченог човека, и дарова слух глувоме. Једноме пак, који много година беше слеп, када дође и припаде молитви, он изненада отвори очи. И многа друга доброчинства и до данас чудотворно бивају онима који с вером долазе к чесној раки светитеља Петра, у част и славу у Тројици слављеноме Богу вавек. Амин.

 

Св.Петар Кијевски