Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице

14. октобар

Житије преподобне матере наше Параскеве

 

 

 

 

Ова славна, равноангелна светитељка беше спрскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи  преподобне беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк.8,34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке, она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а сама обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

 

Брата Петккиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чуда.

 

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напоусти родитељски дом, остави свет, отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

 

Испуњавајући своју давнашњу жељу, она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелсни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију  и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топечи и од жеге и од мраза, она упраше очи само к Јединоме Богу који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње и муке, и искушења демонска, која претрпе преподобна у току многих година?  Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. “Тебе, Жениче мој, тражим“, говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над Песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1,6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс.41,3)

 

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова  преподобн „изабра Вишњега себи за уточиште“ (Пс.90,9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволске замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши своју душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омиљети лепота твоја (Пс.44,12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши своју душу од греха и оскрнављења, заиста себе начини црквом Бога живога.

 

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божијег у облику пресветлог младића који дошавши њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу.

 

Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом, јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отачаство. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије, исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној иккони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свој пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласке к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе, за сав свет, и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.

 

Бог хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене посло много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мајка Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело неког морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјаже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху мешу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чуда. Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши там и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи. Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

 

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија.Сутрадан они свима испричаше о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе ка моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти беху свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницим, слепи прогледаше, хроми проходаше, разноврсни болесници и бесомучници добијаше здравље.

             

Два века после престављења преподобне мајке наше Параскеве, Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташе папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти  преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положено у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

             

После доста времена, када турски султан Бајазит заузме Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чесне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију, у Београд.  У Београду је затим подигнута црква Света Петке која и до данас постоји у Калемегданској тврђави,  у којој се налази и извор Св.Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и верници са свих страна долазе често, посебно петком, у храм и на извор Св.Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

              

Године 1521. султан Сулејман Други, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чуда од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих  моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

              

Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чесне мошти преподобне, благочестивом господару, војводи Василију, у његов престони град Јаши.   Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркву Света Три Јерарха, дана 14.октобра 1641.године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

 

Св. Петка Српски светитељи Српски светитељи