Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице
Свештеномученик Данил Сисојев

Свештеномученик ДАНИЛ Сисојев

 

 

 

 

 

 

ЗАШТО ТРЕБА ДОЛАЗИТИ У ЦРКВУ СВАКЕ НЕДЕЉЕ?

 

 

"Обрадовах се кад ми рекоше:

Хајдемо у дом Господњи!"

 (Пс. 122:1)

 

 

Често свештенику постављају питање које се налази у наслову и почињу да се правдају.

 

- Треба да се наспавамо, будемо са породицом, урадимо кућне послове, а ви кажете да треба устати, ићи у храм. Зашто?

 

Наравно, да би се оправдала сопствена лењост могу се пронаћи и други аргументи. Међутим, на почетку треба разумети какав је смисао одласка сваке недеље у храм да бисмо онда могли са тим да упоредимо наша самооправдања. Јер овај захтев нису измислили људи, већ се он налази у Десет заповести: "Сећај се дана од одмора да га светкујеш. Шест дана ради, и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твом; тада немој радити ниједан посао, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим. Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и шта је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га" (2 Мојс. 20:8-11). За нарушавање ове заповести у Старом Завету налагала се смртна казна, исто као и за убиство. У Новом Завету је недеља постала велики празник јер је Христос, уставши из мртвих, осветио тај дан. По црквеним правилима човек који наруши ту заповест бива одлучен од Цркве. Сагласно 80. правилу Шестог Васељенског Сабора: "Епископ, или презвитер, или ђакон, ила други, који припада клиру, исто и свјетовњак, који нема никаквог неодложнога посла и нужде, да за дуже времена мора остати удаљен од своје цркве, него борави у граду, a не ће да дође у три недјељна дана кроз три седмице у цркву, - ако је клирик, нека се свргне, а ако је свјетовњак, нека буде уклоњеи од опћења."

 

Тешко да би Творац почео да нам даје безумне заповести. Па ни црквене заповести нису уопште написане са циљем да муче људе. У чему је смисао ове заповести?

 

Целокупно хришћанство израста из самооткровења Бога Тројице, јављеног кроз Господа Исуса Христа. Улазак у Његов унутрашњи живот, учешће у Божијој слави - ето циља нашег живота. Међутим, пошто је "Бог љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн. 4:16), онда је и улазак у општење са Њим могућ једино кроз љубав.

 

По речи Господњој, цео закон Божији своди се на две заповести: "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци" (Мт. 22:37-40). Али, зар је могуће испунити ове заповести без доласка у храм? Ако волимо човека зар не стремимо да се често сусрећемо са њим? Зар можете замислити да би људи који се воле избегавали заједнички сусрет? Да, можеш разговарати и преко телефона, али је много боље говорити лично. Тако и човек који љуби Бога стреми сусрету са Њим. Нека нам пример буде цар Давид. Он је као владар народа, водећи безбројне ратове са непријатељима, вршећи правду, говорио: "Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу Живом. И птица находи кућу, и ластавица гнездо себи где леже птиће своје, код олтара Твојих, Господе над силама, царе мој и Боже мој! Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка. Благо онима којима је сила у Теби, и којима су у срцу путеви Твоји! Идући долином плачевном, претварају је у изворе, и дажд је одева благословима. Иду збор за збором, јављају се пред Богом на Сиону. Господе, Боже над силама! Услиши молитву моју, Боже Јаковљев! Боже, браничу наш! Сагни се и види лице помазаника свог! Јер је боље један дан у дворима Твојим од хиљаде. Волим бити на прагу дома Божијег него живети у шаторима безбожничким" (Пс. 84: 1-10).

 

Док је био у изгнанству, плакао је сваки дан јер није могао ући у дом Божији: "Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше" (Пс. 42:4).

 

Ето, управо такав однос и рађа потребу за посећивањем храма Божијег и чини је унутрашњом неопходношћу.

 

И ту нема ничег чудног! Јер на храм Божији непрекидно су обраћене очи Господа. Ту Сам Он пребива Својим Телом и Крвљу. Ту нас Он рађа у Крштењу. Тако да је храм наша мала небеска отаџбина. Ту нам Бог опрашта грехе у Тајни Исповести. Ту нам Он Себе даје у најсветијем Причешћу. Зар се још негде могу наћи извори нетрулежног живота? По речима древног подвижника људи који се током недеље боре са ђаволом стреме да у суботу и недељу у храму прибегну изворима воде живе - Причешћу - да би утолили жеђ срца и очистили себе од прљавштине упрљане савести. По древним речима, јелени се устремљују на змије и прождиру их, али отров почиње да пече њихове утробе и они прибегавају изворима. Тако и ми треба да стремимо храму да бисмо заједничком молитвом охладили раздраженост наших срца. По речима свештеномученика Игњатија Богоносца: "Старајте се да се чешће окупљате ради Евхаристије и славословља Бога. Јер ако се често окупљате заједно, обара се сила сатанина и једномисленошћу ваше вере разарају се погубна дела његова. Нема ничег бољег од мира јер се њиме уништава свака борба небеских и земаљских духова" (Свештеномуч. Игњатије Богоносац, Посланица Ефесцима, 13).

 

Данас се многи боје урока, врачања. Многи у своје довратнике убадају иглице, украшавају себе попут новогодишњих јелки амајлијама, стављају свеће у све углове, а заборављају да једино црквена молитва може да спаси човека од насиља ђавола. Јер сатана дрхти од силе Божије и није у стању да нанесе штету човеку који пребива у љубави Божијој.

 

Како је певао цар Давид: "Ако навале на ме зликовци да поједу тело моје, противници и непријатељи моји, спотаћи ће се и пашће. Ако против мене војска у логор стане, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свог, да гледам красоту Господњу и раним у цркву Његову. Јер би ме сакрио у колиби својој у зло доба; склонио би ме под кровом шатора свог; на камену гору попео би ме. Тада бих подигао главу своју пред непријатељима који би ме опколили; принео бих у Његовом шатору жртву хвале; запевао бих и хвалио Господа" (Пс. 27:2-6).

 

Међутим, Господ нам у храму не даје само силу и заштиту. Он нас још и учи. Целокупно богослужење представља истинску школу љубави Божије. Ми чујемо Његову реч, сећамо се Његових чудесних дела, слушамо о нашој будућности. Заиста "у цркви Његовој све говори о слави Његовој" (Пс. 29:9). Пред нашим очима пролазе подвизи Мученика, победе Подвижника, храброст царева и свештеника. Слушамо о Његовој тајанственој природи, о спасењу које нам је дао Христос. Ту се радујемо светлом Христовом васкрсењу. Не називамо ми узалуд недељно богослужење "малим Васкрсом". Често нам се чини да је све око нас ужасно, страшно и безнадежно, док нам недељна служба говори о нашој Нади. Не говори узалуд Давид: "Казујемо, Боже, милост Твоју усред цркве Твоје" (Пс. 48:10). Недељна служба је најбоље средство против свих тих безбројних депресија и жалости које су саставни део "животарења". Богослужење је светлуцајућа дуга Божијег завета усред магле свеопште сујете.

 

Наше празнично богослужење има као своје срце молитву и размишљање о Светом Писму чије читање у храму има посебну силу. Један подвижник је видео како су из уста ђакона који је на недељној Литургији читао реч Божију излазили огњени језици. Они су чистили душе људи који су се молили у храму и уздизали се ка небесима. Људи који говоре да могу прочитати Библију и код куће, да тобож због тога није потребно ићи у храм - греше. Чак ако они заиста код куће отворе Књигу, њихова удаљеност од црквеног сабрања не даје им да схвате смисао прочитаног. Искуство говори да људи који не учествују у Светом Причешћу практично нису у стању да усвоје вољу Божију. И то није изненађујуће! Јер, Писмо је слично "упутству" за добијање небеске благодати. Ако неко само чита упутство не покушавајући да састави полицу или направи програм, оно остаје неразумљиво и брзо се заборавља. Познато је да наша свест брзо филтрира неискоришћену информацију. Зато је Писмо неодвојиво од црквене заједнице, јер га је управо Црква и дала.

 

Напротив, људи који су били на недељној Литургији и након тога код куће узели Свето Писмо видеће у њему смисао који никада пре тога не би приметили. Често се догађа да управо на празницима људи сазнају вољу Божију о себи. Јер, по речима преподобног Јована Лествичника: "Бог своје угоднике награђује даровима увек, али нарочито у вези са годишњим и Господњим празницима" (Лествица, Слово пастиру, 3).

 

Није случајно што су људи који редовно иду у храм унеколико другачији и по спољашњем изгледу и по душевном стању. Са једне стране, врлине за њих постају природне, а са друге - честа исповест их спречава да чине озбиљне грехе. Да, често се код хришћана страсти такође појачавају, јер сатана не жели да се људи, створени из земље, уздижу на небеса одакле је он свргнут. Зато нас сатана и напада као своје непријатеље. Међутим, ми не треба да га се бојимо, већ да се боримо са њим и победимо га. Јер Господ је рекао: "Који побиједи наслиједиће све" (Отк. 21:7).

 

Ако човек говори да је хришћанин, али не општи у молитви са својом браћом, какав је он верник? По праведној речи највећег познаваоца црквених закона, патријарха антиохијског Теодора Валсамона: "из тога се види или да такав човек нема никакву бригу о испуњењу божанских заповести о молитви Богу и појању песама или да није верник. Јер зашто током двадесет дана није пожелео да буде у храму са хришћанима и има општење са верним народом Божијим?"

 

Није случајно да хришћани које сматрамо за образац - хришћани апостолске Цркве у Јерусалиму "бијаху на окупу и имаху све заједничко... И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, хвалећи Бога, и бијаху омиљени код цијелог народа" (Дела ап. 2:44,46-47). Управо из те једномислености је и проистицала њихова унутрашња сила. Они су пребивали у животворној сили Светог Духа која се изливала на њих као одговор на њихову љубав.

 

Није случајно што Нови Завет директно забрањује пренебрегавање црквених сабрања: "Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај" (Јевр. 10:25).

 

Све оно најбоље захваљујући чему Русију називају светом, захваљујући чему постоје други хришћански народи даје нам богослужење. У цркви се избављамо од притиска наше сујете и ослобађамо се из окова криза и ратова у Божији покој. То је једино исправно решење. Не претње и револуције, не злоба и мржња, већ црквена молитва и врлине могу да измене свет. "Кад су раскопани темељи, шта ће учинити праведник?" Господ је у светом двору свом" (Пс. 11:3-4) и Њему прибегава да би нашао заштиту. То није кукавичлук, већ мудрост и храброст. Само ће глуп човек покушавати сам да се избори са навалом светског зла, био то терор или природна несрећа, револуција или ратови. Само Свемогући Бог штити Своје створење. Није случајно што се храм одувек називао прибежиштем.

 

Заиста, храм је амбасада Неба на земљи, где ми странци који тражимо небески Град, добијамо подршку. "Како је драгоцена милост Твоја, Боже! Синови људски у сену крила Твојих не боје се. Хране се од изобила дома Твог, и из потока сладости својих Ти их напајаш. Јер је у Тебе извор животу, Твојом светлошћу видимо светлост" (Пс. 36:7-9).

 

Мислим да је разумљиво да љубав према Богу захтева што је чешће могуће прибегавање дому Господњем. Али то захтева и друга заповест - љубав према ближњем. Јер где је могуће обратити се најлепшем у човеку - у продавници, биоскопу, поликлиници? Наравно да не. Само у дому нашег заједничког Оца можемо да се сусретнемо са браћом. И нашу заједничку молитву ће пре чути Бог него молитву гордог усамљеника. Јер је Сам Господ Исус Христос рекао: "Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац Мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам и Ја међу њима" (Мт. 18:19-20).

 

Ту се издижемо из сујете и можемо да се помолимо и за наше тегобе и за целу Васељену. У храму молимо Бога да исцели болести нама блиских људи, ослободи заробљенике, сачува путнике, спасе оне који гину. У храму општимо и са онима који су отишли из овог света, али нису напустили Христову Цркву. Умрли који су се јављали, моле да се за њих помоле у храмовима. Они говоре да је свако њихово помињање за њих као дан рођења, а ми често не бринемо за то. Где је онда наша љубав? Представимо себи њихово стање. Они су без тела, не могу да се причесте, спољашња добра дела (на пример милостињу) такође не могу да чине. Чекају од својих рођака и блиских подршку, а добијају само изговоре. То је свеједно као да гладној мајци кажеш: "Праштај, не могу да ти дам да једеш. Тако ми се спава". За умрле је црквена молитва права храна (а не вотка која се пролива по гробу која није потребна никоме до демонима и алкохоличарима).

 

И још нас и свети угодници, који су достојни нашег прослављања чекају у храму. Свете иконе нам дају да их видимо, њихове речи се објављују на служби, па и они сами често посећују дом Божији, посебно на своје празнике. Они се заједно са нама моле Богу и њихова моћна славословљења као на крилима орла узносе црквену молитву директно пред престо Божији. И не само људи, већ и бестелесни анђели учествују у нашој молитви. Њихове песме певају људи (на пример "Трисвето"), а они се придружују нашим песмама ("Достојно јест"). По Предању Цркве, у сваком освећеном храму изнад престола увек стоји Анђео који узноси молитву Цркве Богу, а такође код улаза у храм стоји блажени дух који прати мисли оних који улазе и излазе из храма. То присуство се потпуно опипљиво осећа. Није случајно што многим непокајаним грешницима у храму позли - сила Божија притиска њихову греховну вољу, а анђели их кажњавају за безакоња. Они не треба да игноришу храм већ да се покају и добију опроштај у Тајни Исповести и не забораве да захвале Творцу.

 Међутим, многи говоре:

 

Добро! Треба ићи у храм, али зашто сваке недеље? Чему такав фанатизам?

 

Одговарајући кратко може се рећи да ако Творац тако говори, створење треба без приговора да одговори повиновањем. Онај Који заповеда свим временима дао нам је све дане нашег живота. Зар Он не може да тражи да од 168 сати током целе недеље издвојимо за Њега четири? И притом, време које потрошимо у храму иде нама на корист. Ако лекар прописује процедуре, зар се не трудимо да испунимо његове савете, желећи да се исцелимо од болести тела? Зашто игноришемо речи Великог Лекара душа и тела?

 

Да ли је испуњавање Врховне Воље фанатизам? Сагласно речнику, појам "фанатизам (од латинске речи fanaticus - помахнитали) представља крајњи степен привржености неком веровању или ставовима и нетрпељивости према другим ставовима" (нпр. "религиозни фанатизам"). Овде се јавља питање шта је "крајњи степен". Ако под тим схватамо првобитни термин "помахниталост", тешко да се већина оних који сваке недеље иду у храм баца на људе у помахниталом заносу или бесу. Међутим, често је за људе "крајњи степен" обична пристојност. Ако је фанатизам да се не краде или убија - онда смо, наравно, фанатици. Ако је вера да је пут ка Једном Богу само један - фанатизам, онда смо фанатици. Међутим, при таквом схватању ће само "фанатици" достићи Царство Божије. Све "умерене" и "разумне" чека вечна тама. Како је рекао Бог: "Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих" (Отк. 3:15-16).

 

Овде треба размислити о речима које су наведене на почетку наших размишљања:

 

- Недеља је једини дан одмора, треба се наспавати, провести време са породицом, урадити послове по кући, а ви кажете да треба устати, ићи у храм.

 

Нико не приморава човека да иде на ране службе (које се служе у манастирима). У градовима скоро увек служе касније, а у селу нико и не спава дуго. Што се тиче метропола, ништа не смета да се дође са вечерње службе у суботу, поразговара са породицом, прочита интересантна књига и након вечерњих молитава легне око 11, 12 сати увече и ујутру устане у осам сати и крене на Литургију. Девет сати сна могу да одморе скоро сваког човека, а ако се ни то није довољно, можемо "надокнадити" оно што недостаје током дана. Сви наши проблеми нису повезани са храмом, већ са тим што ритам нашег живота није сагласан са вољом Божијом и зато нас исцрпљује. И наравно, једино општење са Богом - Извором свих сила у Универзуму и може дати човеку духовне и физичке силе. Давно је примећено да ако се до суботе унутарње замориш, недељна служба ће те испунити унутрашњом силом. Та сила је између осталог и телесна. Није случајно да су подвижници који су живели у нељудским условима у пустињи живели по 120-130 година, а ми једва достигнемо 70-80.[1] Бог оснажује оне који се надају у Њега и који Му служе. Пре револуције је урађена анализа која је показала да су најдуже живели не људи на двору или богаташи, већ свештеници иако су живели у много горим условима. То је очигледна потврда користи од свакодневног одласка у дом Господњи.

 

Што се тиче времена проведеног са породицом - ко нас спречава да одемо у храм сви заједно? Ако су деца мала, жена може доћи у храм касније, а након Литургије могу сви заједно прошетати, попити кафу, поразговарати. Зар се то може поредити са "општењем" када читава породица пропада? Често људи који не иду у храм због породице не проговоре ни десет речи са ближњима током целог дана.

 

Што се тиче домаћих послова, реч Божија не дозвољава да се у недељни дан раде послови који нису од суштинске важности. Не сме се генерално спремати кућа или прати ствари, припремати зимница. Време одмора је од суботе увече до недеље увече. Све тешке послове треба пренети на недељу увече. Једини вид тешког посла који можемо и треба да чинимо у недељу и за празнике су дела милосрђа. Генерално поспремити стан болесном човеку или старој особи, помоћи у храму, припремити јело за сиромахе или породици са пуно деце - то је истинско и Творцу угодно правило поштовања празника.

 

Са питањем о домаћим пословима на празнике нераскидиво је повезан проблем летњег посећивања храмова. Велико мноштво људи говори:

 

- Не можемо преживети зиму без плодова које гајимо на њивама. Како ми можемо ићи у храм?

 

Мислим да је одговор очигледан. Нико вас не омета да идете у сеоски храм на службу, а посао у њиви урадите или у суботу или у другој половини недељног дана. Тако ће се и наше здравље сачувати, а и воља Божија бити извршена. Чак ако нигде близу нема храма ми смо дужни да суботу увече и недељу јутро посветимо молитви и Писму. Људи који не желе да испуне вољу Божију бивају кажњени од Бога. Очекивани принос прождиру скакавци, гусенице, болести. Када је неопходна киша наступа суша, када је потребна суша почињу поплаве. Бог показује свима Ко је Господар у свету. Често Бог кажњава и саме презираче Његове воље. Познати лекари су аутору говорили о феномену "недељне смрти" када човек цео недељни дан ради, не подижући очи ка небу и тамо, на скели и умире од можданог удара или инфаркта лицем ка земљи.

 

Напротив, људи који испуњавају заповест Божију Он даје јако богат принос. На пример, у манастиру Оптина пустиња су приноси били четири пута већи од приноса суседа иако се користила иста техника обраде и узгајања земље.

 

Неки говоре:

 

- Не могу ићи у храм зато што је хладно или вруће, киша или снег. Боље је да се помолим код куће.

 

О чуда! Тај исти човек спреман је да иде на стадион и под отвореним небом и кишом навија за свој тим, до несвести копа на њиви, целу ноћ плеше у дискотеци, а само нема снаге да иде у дом Божији! Време је само оправдање за своје одсуство жеље. Зар се може мислити да ће Бог услишити молитву човека који не жели да макар нешто мало жртвује Њега ради?

 

Исто тако је бесмислен и други изговор на који се често наилази:

 

- Нећу доћи у храм јер немате клупе и вруће је. Немате оно што имају римокатолици!

 

Наравно, овај аргумент се не може назвати озбиљним, али је за многе питање комфора важније од питања вечног спасења. Међутим, Бог не жели пропаст ни одбаченог и Христос "трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити" (Мт. 12:20). Што се тиче клупа - то није суштинско питање. Православни Грци имају седишта у целом храму, Руси их немају. Чак и сада, ако је човек болестан нико му не брани да седне на столицу, које се налазе у задњем делу скоро у сваком храму. Тим пре што по богослужбеном Уставу Руске Православне Цркве на празничној вечерњој служби парохијани могу сести седам пута. На крају крајева, ако је тешко стајати целу службу, а све столице су заузете нико вам неће сметати да са собом понесете столичицу. Тешко да ће вас неко за то осуђивати. Треба само устати за читање Јеванђеља, на Херувимску песму, Евхаристијски канон и још око десет важних момената службе. Мислим да то не представља проблем ни за кога. Ова правила се уопште не тичу инвалида.

 

Још једном понављам да сви ови изговори уопште нису озбиљни и не могу бити разлог нарушавања заповести Божије.

 

Такође човека не оправдавају ни следећи приговори:

 

- Код вас у храму су сви тако зли, љутити. Бабе сикћу и прекоревају. А још хришћани! Ја не желим да будем такав и зато у храм нећу доћи.

 

Међутим, нико не захтева од вас да се буде зао и љутит. Зар вас неко у храму приморава да будете такви? Зар се при уласку у храм од вас тражи да ставите боксерске рукавице? Не сикћи и не грди сам и тада ћеш моћи и друге да исправиш. Како говори апостол Павле: "Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада" (Рим. 14:4).

 

Овај аргумент би био тачан када би свештеници учили грдњи и сплеткарењу. Али то није тако. Ни Свето Писмо, ни Црква, ни Њене слуге никада нису учили томе. Управо супротно - на свакој проповеди и у богослужбеним песмама призивају нас да будемо кротки и милостиви. Тако да то није разлог неодлажења у храм.

 

Треба разумети да у храм долазе људи не са Марса, већ из света који нас окружује. А тамо је прихваћено да се грди тако да понекада од мушкараца не можеш ни нормалну реч да чујеш. Само псовке. А у храму тога нема. Може се рећи да је храм јединствено место затворено за псовање.

 

Управо у свету је прихваћено да се буде љутит и своја раздраженост излива на људе око себе и све то назива то борбом за правду. Зар се тиме на баве старци у болницама, испирајући уста са свима, почев од председника па све до медицинске сестре? И зар људи могу ушавши у храм истог трена да се измене, као потезом чаробног штапа, и постану кротки као овце? Не, Бог нам је дао слободу воље и без нашег напора не може ништа да се измени.

 

Ми увек пребивамо у Цркви само делимично. Понекада је тај део јако велики - и тада се човек назива светим. Понекада је то мање. Понекада се човек за Бога држи само малим прстом. Међутим, нисмо ми ти који судимо и оцењујемо већ Господ. Док има времена има и наде. Како се може судити о слици пре њеног завршетка? Једино по завршеним деловима. Такви делови слике су светитељи. По њима и треба судити о Цркви, а не по онима који још увек нису завршили земаљски пут. Не говори се узалуд да "конац дело краси".

 

Црква саму себе назива болницом (на Исповести се говори "дошао си у болницу, немој отићи неисцељен"). Зар је разумно очекивати да болницу испуњавају здрави? Здравих има, али су они на Небесима. Када сви који желе да се исцеле буду користили помоћ Цркве, тада ће се она јавити у свој својој лепоти. Светитељи - ето ко јасно показује моћ Бога, Који делује у Цркви.

 

Тако да у храму не треба гледати на људе око нас, већ на Бога. Јер ми и долазимо Творцу, а не људима.

 

Често одбијају да иду у храм говорећи:

 

- Код вас у храму се ништа не разуме. Служе на неразумљивом језику.

 

Хајде да парафразирамо овај аргумент. Долази ђак првак у школу и, послушавши лекцију математике из трећег разреда средње школе, одустаје од одласка на часове, говорећи: "Тамо се ништа не разуме". Паметно? Исто тако је бесмислено одбијати учење у Божанској науци, позивају се на несхватљивост.

 

Напротив, када би све било разумљиво значи да је наука бесмислена. Ти већ ионако знаш све то о чему говоре специјалисти. Верујте да наука живљења са Богом није мање тешка и захтевна од математике, па јој дозволите да има своју терминологију и језик.

 

Мислим да није потребно одбацивати науку у храму, већ се пре треба потрудити да се схвати то што је неразумљиво. Притом треба узети у обзир да служба није предодређена за мисију међу невернима, већ међу вернима. Нама, слава Богу, ако се пажљиво молимо све постаје разумљиво након месец и по дана постојаног доласка у храм. Међутим, дубине богослужења се могу откривати након доста година. То је заиста задивљујућа тајна Господња. Ми немамо баналну проповед као протестанти, већ ако хоћете, вечни универзитет, у коме су богослужбени текстови уџбеници, а Предавач је Сам Господ.

 

Црквенословенски језик није латински и није санскрит. То је свештени облик руског језика. Треба се само мало потрудити: купити речник, неколико књижица, научити педесет речи и - језик ће открити своје тајне. А Бог ће за труд узвратити стоструко. У време молитве ће бити лакше сабрати мисли на Божанској тајни. Мисли неће одлутати даље по закону асоцијација. На тај начин словенски језик побољшава услове за богоопштење. А управо због тога и долазимо у храм. Што се тиче задобијања знања, оно се предаје у храму на матерњем језику. Тешко је наћи макар једног проповедника који би говорио проповед на црквенословенском језику. У Цркви је све мудро сједињено - и древни језик молитве и савремени језик проповеди.

 

И, на крају, за православне је црквенословенски језик драг јер нам пружа могућност да максимално тачно чујемо реч Божију. Ми у буквалном смислу можемо слушати слово Јеванђеља јер је граматика словенског језика скоро идентична граматици грчког на коме је и написано Откровење. Верујте да као и у поезији и праву, тако и у богословљу, нијансе смисла често мењају суштину дела. Мислим да свако ко се бави литературом схвата то. И код детектива је случајни детаљ у стању да измени ток истраге. Тако је и за нас бесцена могућност да што је тачније могуће чујемо реч Христову.

 

Наравно, црквенословенски језик није догмат. У Васељенској Православној Цркви богослужење се врши на више од осамдесет језика. Чак је и у Русији теоретски могуће одбацивање словенског језика. Али то може да се догоди само када за верне он постане исто толико стран као и за Италијане латински. Мислим да то питање уопште не треба ни постављати. Али, ако се и деси тако нешто - тада ће Црква створити нови свештени језик који максимално тачно преводи Библију и не даје нашем уму да склизне у земљу далеку. Црква је до сада жива и има силу да оживи свакога ко улази у Њу. Тако да почните са курсом Божанске Премудрости и Творац ће вас увести у дубине Свог ума.

 

Други говоре:

 

- Верујем у Бога, али не верујем поповима и зато нећу доћи у храм.

 

Од парохијана нико не тражи да верују свештенику. Ми верујемо Богу, а свештеници су само Његове слуге и оруђа испуњења Његове воље. Неко је рекао: "струја иде и кроз рђаву жицу". Тако се и благодат предаје и преко недостојног. По тачној мисли светог Јована Златоустог: "ми сами, који седимо на катедри и учимо, везани смо гресима. Тим пре, не очајавајмо у човекољубљу Божијем и не приписујмо Му суровост. Због тога је Бог и попустио самим свештеницима да робују страстима да би из сопственог искуства научили да се снисходљиво односе према другима". Представимо себи да у храму не служи грешни баћушка, већ Архангел Михаило. Након првог разговора са нама он би се запалио праведним гневом и од нас би остала само хрпица пепела.

 

Уопште, овај аргумент се може поредити са одбијањем прихватања медицинске помоћи због похлепе савремене медицине. Много је очигледнији финансијски интерес појединих лекара у шта се убеђују сви који дођу у болницу. Али из неког разлога се људи због тога не одричу медицине. А када се поведе реч о много важнијем - о здрављу душе, наводе се све могуће измишљотине само да се не иде у храм. Био је следећи случај. Један монах је живео у пустињи и њему је долазио свештеник да га причести. И ето, једном је чуо да свештеник који га причешћује блудничи. Тада је почео да одбија да се причести. Те исте ноћи је имао виђење да из златног бунара са кристалном водом са златним ведром узима воду губавац. И глас Божији који је рекао: "Видиш како вода остаје чиста иако је даје губавац. Тако и благодат не зависи од онога који је даје." Након тога је пустињак поново почео да се причешћује код свештеника, не разматрајући да ли је он праведан или грешан.

 Међутим, ако размислимо видећемо да су сва ова оправдања ништавна. Зар се може игнорисати директна воља Господа Бога, позивајући се на грехе свештеника? "Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи" (Рим. 14:4).

 

- Црква није у брвнима, већ у ребрима - говоре други - зато се можеш помолити и код куће.

 

То је тобож руска пословица, која међутим припада нашим примитивним секташима који су се, насупрот речи Божијој, одвојили од Цркве. Бог заиста обитава у телима хришћана. Међутим, Он у њих улази кроз Свето Причешће које се даје у храмовима. Притом је и молитва у храму изнад молитве у дому. Свети Јован Златоусти говори: "У заблуди си човече: наравно, могуће је молити се и код куће. Али молити се тако као у храму, где је мноштво отаца, где се једнодушно узноси песма Богу код куће је - немогуће. Нећеш брзо бити услишан, молећи се Господару у себи, као што ћеш молећи се са браћом. У храму постоји нешто више: једнодушност и сагласје, савез љубави и молитве свештеника. Због тога и предстоје свештеници да би молитве народа као слабије, сједињујући се са њиховим најмоћнијим молитвама заједно усходиле на небо... Ако је и Петру помогла молитва Цркве и извела из тамнице тај стуб Цркве (Дела ап. 12:5), онда ми реци како ти пренебрегаваш њену силу и како можеш имати оправдање? Послушај и Самог Бога који говори да Га умилостивљују побожне молитве многих (Јон. 3:10-11)... Не моле се само људи овде, већ и анђели припадају Господару и Архангели се моле. Само време им помаже, само жртвоприношење садејствује. Као што људи узевши маслинове гране машу њима пред царем, подсећајући их тим гранама на милост и човекољубље; исто тако и анђели који, уместо маслинових грана, умољавају Господара за род људски и који чине само Тело Господње, као да говоре: молимо се за оне које си Ти Сам некада удостојио такве љубави Своје да си за њих предао Своју душу; изливамо мољења за оне за које си Ти пролио крв; молимо за оне за које си на жртву принео Тело Своје" (Слово треће против аномеја).

 

Тако да је и овај изговор потпуно неоснован. Јер колико је светији дом Божији од твог дома, толико је и виша молитва која се приноси у храму од домаће молитве.

 

Али, неки говоре:

 

- Спреман сам да сваке недеље идем у храм, али ме жена или муж, родитељи или деца не пуштају.

 

Овде се треба подсетити страшних Христових речи које се често заборављају: "Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан" (Мт. 10:37). Овај страшни избор треба направити увек. Избор између Бога и човека. Да, тешко је. Да, може бити болно. Али ако си изабрао човека макар у нечему што сматраш ништавним, Бог ће те одбацити у дан Суда. И зар ће ти ближњи помоћи на том страшном одговору? Зар ће те твоја љубав према најближима оправдати ако Јеванђеље говори супротно? Зар се нећеш са тугом и горким разочарењем сећати дана када си одбацио Бога ради умишљене љубави? Па и пракса показује да онај који је изабрао човека уместо Творца, бива и издан од тог човека.

 

Други говоре:

 

- Нећу отићи у тај храм јер је тамо лоша енергија. У храму ми постаје лоше, посебно од тамјана.

 

Реално, сваки храм има једну енергију - Божију благодат. Сви храмови су освећени Духом Светим. У свим црквама пребива Христос Спаситељ Својим Телом и Својом Крвљу. Анђели Божији стоје на улазу у сваки храм. Ствар је само у човеку. Бива да постоји и природно објашњење таквог ефекта. На празнике када "пролазници" посећују храмове они су дупке пуни људима. Јер у реалности, светих места има крајње мало за толико мноштво хришћана. И зато заиста многима постаје загушљиво. Понекада се догађа да у сиромашним храмовима каде неквалитетним тамјаном. Али то нису суштински разлози. Често се догађа да људима постаје лоше и у потпуно празном храму. Хришћани одлично знају духовну суштину такве појаве.

 

Зла дела за која човек не жели да се покаје, одгоне благодат Божију. Јер то је противљење човекове зле воље сили Божијој и доживљава се као "лоша енергија". Али не само да се човек окреће од Бога, већ ни Сам Бог не прима егоисту. Јер речено је да се "Бог противи гордима" (Јак. 4:6). Слични случајеви познати су још од древних времена. Тако је Марија Египћанка која је била блудница покушала да уђе у Храм Гроба Господњег у Јерусалиму и поклони се Животворном Крсту. Међутим, невидљива сила је одбацила од врата храма. И само након што се покајала и обећала да више никада неће поновити тај грех, Бог је пустио у дом Свој.

 

Тако су и сада познати случајеви када плаћене убице и проститутке нису могли да поднесу мирис тамјана и падали су у несвест. Посебно често се то догађа са људима који се баве магијом, астрологијом, екстрасензориком и другим демонским радњама. Нека сила би их притискала у најважнијим тренуцима богослужења и из храма би их износили на носилима "хитне помоћи". Ту се сусрећемо са још једним разлогом одбацивања храма.

 Не само човек, већ и они који стоје иза његових греховних навика не желе сусрет са Творцем. Та бића су побуњени анђели, демони. Управо ова нечиста бића и ометају човека да уђе у храм. Они одузимају силу код људи који стоје у храму. Догађа се да један и исти човек може сатима да седи у фотељи, а да није у стању да десет минута проведе у присуству Творца. Једино Бог може помоћи човеку кога је ухватио ђаво. Међутим, помаже само ономе ко се покаје и жели да живи по вољи Свемогућег Господа. Дакле сва ова размишљања представљају само непромишљено понављање ђаволске пропаганде. Није случајно што је и сама терминологија овог изговора узета од екстрасенса (а Црква зна да сви они служе сатани), који јако воле да расуђују о некаквим енергијама којима се можеш "напунити" као да се говори о акумулатору, а не о чеду Божијем. Ту су видљиви симптоми духовне болести. Уместо љубави, људи покушавају да манипулишу Творцем. То је као и увек признак демонизма.

 

Последњи изговор који је близак претходним, сусреће се најчешће:

 

- Мени је Бог у души, зато ми ваши обреди нису потребни. Ја и онако чиним једино добро. Зар ће ме Бог послати у пакао само због тога што не одлазим у храм?

 

Међутим, шта се подразумева под речју "Бог"? Ако се говори само о савести онда, наравно, код сваког човека тај глас Божији се чује у срцу. Ту нема никаквих изузетака. Ни Хитлер, ни Чикатило нису били лишени њега. Сви злочинци су знали шта је добро, а шта зло. Глас Божији је покушавао да их задржи од злочина. Али зар је неко свет само зато што слуша глас Божији? Па и савест није Бог, већ само Његов глас. Јер ако на магнетофону или на радију чујеш председников глас, зар то значи да је он у твом дому? Тако и постојање савести не говори о томе да је Бог у твојој души.

 

Али ако се удубимо у ову тврдњу, онда Ко је заправо Бог? Он је Свемогући, Бесконачни, Свевидећи, Праведни, Благи Дух, Творац Васељене, Кога не могу да обухвате небо и небо небеса. Како може да Га смести твоја душа - Њега, Чије Лице анђели се боје да виде?

 

Зар човек који говори тако искрено мисли да та Безмерна Сила пребива са њим? Дозволите нам да посумњамо. Нека он покаже знак Њеног присуства. Израз "Бог у души" је снажнији него покушај да у себи сакријеш нуклеарну експлозију. Да ли се може сакрити Хирошима или изливање вулкана? Тако да ми захтевамо од човека који так говори доказе. Нека он учини чудо (на пример, нека васкрсне мртваца) или покаже Божију љубав - окрене други образ ономе ко га је ударио? Да ли он може да љуби непријатеље своје, макар стоти део од онога што је Господ чинио, Који се молио за њих пред распеће? Јер "Бог је у мојој души" заиста може рећи само светитељ. Ми од човека који тако говори захтевамо светост, иначе ће другачије то бити лаж, чији је отац ђаво.

 

Говоре: "Чиним само добро, зар ће ме Бог послати у пакао?" Међутим, дозволите ми да посумњам у вашу праведност. Шта се сматра критеријумом добра и зла по коме се може одредити да ли ти или ја чинимо добро или зло? Ако сам као критеријум ја сам (како често говоре: "ја сам одређујем шта је добро, а шта зло") онда су ти појмови просто лишени било какве вредности и смисла. Јер су и Берија, Гебелс и Пол Пот себе сматрали апсолутно праведним. Како онда ви сами сматрате да њихова дела заслужују осуду? Ако ми имамо право да сами за себе одредимо мерило добра и зла, онда то исто треба да дозволимо и свим убицама, насилницима и поремећенима. Да, узгред, такође дозволите и Богу да се не сложи са вашим критеријумима и да вам суди не по вашим, већ по Својим мерилима. Јер догађа се неправда - сами себи бирамо мерило, а Свемогућем и Слободном Богу забрањујемо да суди по Својим законима. А по њима ће се човек, без покајања пред Богом и светог Причешћа, наћи у паклу.

 

Ако ћемо поштено - шта вреде пред Богом наша мерила добра и зла, ако ми чак ни права на законодавну делатност немамо. Јер ми себи нисмо створили ни тело, ни душу, ни ум, ни вољу, ни осећања. Све што имаш јесте дар (чак није ни дар, већ само имовина која ти је привремено поверена на чување). Ми из неког разлога одлучујемо да се њима можемо користити по својој вољи без икаквих последица. Ономе Ко нас је створио укидамо право да тражи одговор о томе како смо користили Његов дар. Зар вам се не чини такав захтев дрским? Одакле нам идеја да ће Господ Васељене испуњавати нашу вољу повређену грехом? Ми смо нарушили четврту Заповест[4] и притом сматрамо да нам Он нешто дугује? Зар то није глупо?

 

Уместо да недељни дан човек посвети Богу, он се предаје сатани. У тај дан се људи често опијају, свађају, развраћају, а ако није тако - забављају се на начин који је далеко од побожности: гледају сумњиве емисије на телевизији, филмове где се греси и страсти непрестано смењују, итд. Једино је Творац сувишан у Његовом сопственом дану. Зар Бог који нам је дао све, између осталог и време, нема право да од нас тражи само неколико сати?

 

Дакле, пакао очекује презираче који игноришу вољу Божију. Разлог томе није Божија суровост, већ то што су они оставили изворе воде Живе, почели са покушајима копања бунара својих оправдања. Они су се одрекли свештене Чаше Причешћа, лишили себе речи Божије и зато лутају у таму овог злог века. Удаљивши се од светлости они налазе таму, одлазећи од љубави, налазе мржњу, одбацивши живот бацају се у загрљај вечне смрти. Како не оплакивати њихову тврдоглавост и не пожелети да се они врате у дом нашег небеског Оца?

 

Ми ћемо заједно са царем Давидом рећи: "по великој милости Твојој улазим у дом Твој, и клањам се у светој цркви Твојој са страхом Твојим" (Пс. 5:7). Јер "дао си нас у јарам човеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео на одмор. Ући ћу у дом Твој са жртвама што се сажижу, извршићу Ти завете своје, које рекоше уста моја, и каза језик мој у тескоби мојој" (Пс. 66:12-14).