Манастир 
Ваведења Пресвете Богородице
Почетна Сестре Манастира Свете Јелисавете

21.03.2011.

СЕСТРЕ

 

Један пример каквав може бити ритам живота у манастиру

 

Сасвим обичне

 

..То је била права редакција, са све стакленим преградама и вратима, са бучним принтером који не престаје да тандрче и са свуда разбацаним радним верзијама текстова, макетама књига и т.д. Само је једно било несвакидашње: видети у целом том призору сестре монахиње у црним одорама. Ово је слика из издавачке куће у манастиру Св. Јелисавете у Минску.

„Да нису у монашкој црнини, помислио бих да су обичне новинарке...“ пало ми на памет. Али одмах ми је дошла следећа мисао: „Не-не, другачије су оне. По понашању на послу, можда и личе на све друге, али изнутра – су другачије, нарочите...“ Само какве?

 

Изашли смо на улицу и сели у кола, да се одвеземо из канцеларије издаваштва у манастир. Тамно-зелени половњак негде из половине 90-тих. Очито поклоњен манастиру. Ја сам се први пут у животу возио у колима која вози монахиња. Чудан осећај.

 

Матушки Иларији је повремено звонио мобилни телефон. „Као код сваког нормалног човека“, -помислио сам. Мати Иларија је – благочина манастира. Ако би се тражила аналогија у свету – „главни менаџер“. Монахиња се пожалила, да када је, људи са стране виде са мобилним телефоном, често се појави питање: какве сте ви то онда као монахиње, кад користите мобилне - као и сви?

Ви треба да сте смерне (читај: тмурне), све време да се молите (да не дижете очи са патоса), да посвећујете себе Богу (да беже од људи) и т.д.

- А који је Ваш однос према таквим „замеркама“? – упитао сам ја.

- Ја сам нека врста стереотипа. – одговорила је матушка Иларија. – Знате, има искривљених представа о духовности. Неки људи, ко зна због чега, мисле да што је вишљи и затворенији зид око манастира, то су духовнији они који су скривени иза зида. И да што су одбојнији и намргођенији, то је јача њихова вера. Чудно. Најдуховнији људи које сам ја сретала били су најобичнији и најотворенији. Нормални.

 

Манастир у болници

 

У малу дрвену цркву, посвећену Св. Нектарију Егинском, у кругу интерната за децу са дисфункцијама у психофизичком развоју, још нису успели да уведу струју. Ми смо дошли овамо увече, када се већ смркло. Морали смо да тражимо свеће на додир.

- Често се, са великом радошћу,  присећам наше прве Литургије у том храму са болесном дечицом из интерната – прича нам мати Јоана. – Било је у зору, још није било сасвим свануло, свеће су држала деца. И зато, током целе службе светло као да је дрхтало...

 

У храмовима Свето-Јелисаветиног манастира је све – од фресака до клупица – израђено „својим рукама“: радницима манастирских радионица

 

У суштини, Свето-Јелисаветин манастир је „израстао“ из сестринства милосрђа, које је крајем 80-тих под руководством протојереја Андреја Лемешонка радило са болесницима у Републичкој клиничкој психијатријској болници (РКПБ) и психонеуролошком интернату Бр.3 (ове две установе се налазе једна поред друге). 1998. године, једна од сестара је примила монашки постриг. А рођенданом манастира се сматра 22. август 1999. године, када је митрополит Филарет савршио постриг још три искушенице. Почела је изградња храма на том истом месту, поред РКПБ. Редак случај: манастир се уствари појавио у кругу болнице. Дан-данас болница и манастир имају заједнички зид.

 

Монахиње никада нису престале да се брину о болесницима. И сестринство милосрђа је као и раније активно, у њему је данас око двестотине сестара.

Њих зову „беле сестре“ а монахиње -  „црне сестре“. И једне и друге су на одељењима скоро сваки дан. Новинаре, нажалост, на одељења нису пустили.

 

- Како је радити са болесном децом која вас у суштини и не разумеју? – било је моје питање.

- А одакле Вам идеја да они не разумеју? – зачудила се монахиња Марта, старија сестра у дечијем интернату. – Они баш и разумеју боље од других. Понекад разумеју чак и оно што ја не би хтела да они разумеју....

- Како то?

- Десио ми се овакав случај. Ишла сам по ходнику на одељење и из неког разлога никако нисам могла да се усредсредим , да се саберем у потребно расположење. Ко зна зашто у глави су ми се ројиле само мисли о вечери. И тада ми у сусрет из собе излази дечкић и директно ми се обраћа: „Ждероњо! Само на јело и мислиш...“

Матушка се на секунду замислила и додала:

- Није случајно што кажу да су такви људи ближи Богу. Сви ми се само трудимо да се приближимо Богу а њих је Господ већ приближио Себи – и лишио их зла у срцу. Кад се замислиш, па баш такве људе често и зову убогим...

 

Идеја да се створи подворје са великом економијом се родила из потребе да се да посао бескућницима

 

„То-то-шка!“

 

Ова деца још и глуме у представама које са њима организују браћа и сестре из манастира под руководством познатог белоруског глумца и режисера Александра Ждановича...

 

- Једном се девојчица, која је играла Тотошку у „Чаробњаку Смарагдног Града“, скроз разболела и није могла да игра у представи, - говори Александар. – На њено место смо морали да нађемо замену и ставили смо дечака који никад раније није играо али је већ толико пута гледао наше представе да их је знао напамет. Истина, он је имао проблем са говором и зато смо се договорили, да ће се он само кретати по сцени али без речи. Али му се девојчица, са којом је он имао сцену за време представе, по навици обратила: „Како се зовеш?“ Ми смо очекивали тешку и непријатну паузу, али је дечак који је обично једва говорио и то са великим напором, врло јасно и чак са интонацијом одговорио:“То-то-шка..“      

 

Александар Жданович – је један од водећих глумаца Националног академског драмског театра Горки. У његовом репертоару је данас једанаест представа, у већини њих Александар је у главним улогама (на пример Голубков у „Бегу“ Михаила Булгакова). А рад на телевизији у емисији „Калиханка“, белоруској верзији програма „Лаку ноћ малишани“, наравно, чини га љубимцем дечије публике. Заједно са супругом он посећује болесну децу у интернату и режира са њима представе. Нисам могао да га не питам:

 

- Какав је осећај бавити се „болничким културно-уметничким“ радом?

 

- Вероватно нећу рећи ништа ново, али болесна деца су потребна нама здравима не мање него ми њима. То је васпитавање у себи љубави и пожртвованости. Да, са стране звучи сувопарно, али све се мења када се зарони у реално општење са њима. Ја сам се у почетку нервирао (вероватно због навике рада у професионалном позоришту), што је у дечијем интернату све неорганизовано: те има проба, те нема проба, никада не можеш бити сигуран да ћеш успети да урадиш представу добро и на време. Али како је време пролазило, почео сам да схватам: што горе, то боље. У том смислу што Господ све Сам уреди, а наш је задатак да поштено урадимо свој део посла. И када на дан премијере очекујеш дебакл а представа упркос свему прође добро – е ту онда учиш да заиста верујеш Богу.

 

Бескућник – то је начин мишљења

 

На тешком, завејаном путу, стари „фолсваген“ је уз кашљуцање беспрекорно слушао сестру Ирину. Црне монашке одоре и овде су се лоше слагале са елеганцијом искусног возача. Сестра нас је возила из манастира у село Ћелаво Брдо (Лисаја Гора) где се налази манастирско подворје. Уз пут нам је причала:

 

- Када сам почела да извршавам послушање на подворју, било је јако тешко. Чак сам често и плакала у почетку. Никако нисам могла да схватим како ћу ја моћи да управљам са таквим компликованим људима?

„Компликовани људи“ – то су бескућници, бивши робијаши, наркомани, алкохоличари. Овде их зову „браћа“. Они овде раде – баве се обичним физичким пословима. На подворју је своја економија: фарма, пчелињак и узгајалиште расних паса.

 

- Али полако сам почела да схватам – наставила је сестра Ирина, - ако покушаваш да се правиш неко, да се узносиш, они те врло брзо раскомадају. Нарочито они који су дошли из затвора: комуницирајући дуго са затворским стражарима, они постају одлични психолози. Са њима треба бити једноставно обичан нормалан човек. То пали, мада не одмах. Већина њих, уопште никада нису ни занали како изгледа када се према теби односе без злобе...

 

Бескућник – то није социјални статус, то је начин живота и начин мишљења. Постоји само један начин да се са тиме бори: привикавати на рад. Дуго и стрпљиво. Тиме се ми и бавимо“

 

Браћа стижу на подворје преко манастира. Када они дођу (а да иду обично и немају више куда), баћушка са њима разговара и предложи им да поживе на манастирском подворју.

Тамо браћа раде, моле се, исповедају, причешћују. У ствари идеја да се организује подворје са великом економијом је настала из потребе да се ти људи некако ресоцијализују.

 

- Наравно, браћа понекад „падну“, - прича сестра Ирина, - А дешава се и да једноставно одлазе, вичу: „Дајте ми моје ствари. Сам ћу да живим, без вас!“ Мени се одмах јави питање: „Које ствари? Ти си овамо, код нас дошао сав поцепан...“ Али човек одлази да се смуца, да пије,... а после се опет врати. Моли за опроштај и жели да опет живи овде. Ми их примамо. И они се полако мењају, преваспитавају.

Сваке суботе се на подворју служи Литургија. Непрестано се, дан и ноћ на смену чита Псалтир – сваки брат по сат времена. Устав на подворју, наравно није као манастирски, али су јутарње и вечерње молитвено правило – обавезни, а среда и петак су посни дани.

 

- Бескућник – то није социјални статус, то је начин живота и начин мишљења. Е, са њим се ми и боримо, - додаје сестра Ирина.

- Како?

- Постоји само један начин: навикавати на рад. Дуго и стрпљиво.

Румени мушкарац од око тридесет година, висок и снажан, са добрим и искреним очима – то је главни брат на фарми где се гаје свиње, краве, козе, коњи. Код овог брата се осећа познавање свог посла. И није тешко претпоставити: да би се држало под контролом велико газдинство, потребна је челична воља руководиоца и како би се рекло „ауторитет међу мушкарцима“. Мада има мушкараца који због свог „начина мишљења“ нису баш најодговорније особе. Гледајући на тог домаћина, ја сам помислио да су сестре за организовање фарме позвале и једноставно запослиле неког искусног руководиоца са бироа рада.

Сваке суботе, на подворју се служи Литургија. Непрестано се, дан и ноћ на смену чита Псалтир – сваки брат по сат времена. Устав на подворју, наравно није као манастирски, али су јутарње и вечерње молитвено правило – обавезни, а среда и петак су посни дани.

 

- Како се он нашао овде? – питам матушку Ирину.

- Он је бивши наркоман.

У узгајалишту паса ради брат Александар. На први поглед мрачан, одбојан и ћутљив. По причама, са петнаест година је отишао од куће и никада се више није вратио. Некако се обрео у Авганистану.

После војске сањао је страшне снове. Оде, у акцију, вод од двадесет људи а врати се петорица. Пропио се. После свега – нашао се на подворју. Саша је добио послушање да се брине о псима, које су монахиње тада купиле да чувају подворје. Саша се прихватио посла мушки, озбиљно – и после неколико година на подворју је израсла собствена

узгајивачница паса где се гаје азијатски овчари. Три зида Сашине собе су прекривена дипломама и медаљама, које су манастирски пси освојили на међународним такмичењима. Очи, намргођеног Саше су заблистале када је почео разговор о његовим мезимцима:

- Овде имамо четири интернационална шампиона, то јест четири овчарска пса који су освојили прва места на неколико шампионата у разним државама.

Данас на подворју живи више од стотину браће, али на први погледа изгледа као да нема никог. И то не само зато што је површина подворја велика. Једноставно, сва браћа су стално на „послушањима“ – свако ради на свом радном месту.

Нема беспосличарења. Да би се некако разонодило на подворју, монахиње са браћом режирају представе. Ове године су изабрали да ставе на репертоар „Малог принца“.

 

Узгајивачница расних паса у којој се данас узајају азијски овчари, некад давно је почела куповином једног пса ради обезбеђења манастира

 

Све своје

 

Ове фреске су насликали наши мајстори... – објашњавала нам је мати Иларија, благочинаја манастира у храму посвећеном икони Богородице «Државнаја».

- Како то мислите – «ваши»? – зачудио сам се.

Фреске су заиста и биле необично лепе – видело се да су их сликали професионалци.

- Насликали су их наши уметници из наше радионице за фрескопис...

У другом манастирском храму поново сличан дијалог:

- Иконостас су израдили наши мајстори.

- Хоћете да кажете мајстори из ваше манастриске радионице?

- Да. Обратите пажњу на ликове овог првог иконостаса направљеног у нашем манастиру. Може се видети са каквом једноставношћу и, чак бих рекла, дечијом искреношћу су насликани. Ако се упореде ове иконе са онима које се данас пишу у иконописном атељеу, јасно се види како се усавршила техника наших иконописаца.

 

На манастирском пословима, данас,је ангажовано око две хиљаде људи. Монахиња је међу њима – само око деведесет.

 

Испоставило се да је на данашњи дан у манастиру „своје“ буквало све – овде ради преко двадесет радионица. Огромни лустери и кандила за све храмове су израђени у манастирској ковачници и радионици за обраду обојених метала. Свештеничке одежде – заједнички су производи кројачке, злато-везне и радионице за вез. У тим радионицама се шије и одећа за мирјанке – елегантна а истовремено и прикладна за одлазак у цркву. Радионица за дуборез, столарска радионица и радионица за позлату заједнички израђују иконостасе. Називи керамичарске, радионице за рамове и окове за иконе, књиговезачке и воскарске радионице – говоре сами за себе. Столице, столови, клупе, ормани – једном речју сав намештај у манастиру – производ су столарске и радионице за намештај.

 

Поред манастирске капије се налази кафе на два спрата израђен од дрвета, који по облику подсећа на ветрењачу. У шали сам питао:

- А да нису и ову ветрењачу су направили ваши мајстори својим рукама?

Одговорили су ми потпуно озбиљно:

- Наравно. То је намењено поклоницима, да би могли да сврате да презалогаје...

Већина производа у кафеу – такође је из собствене производње.

Поред кафеа – продавница. Ту се продаје манастирско месо, млеко, сланина и т.д. Иако је овде „све своје“, сестре кажу да је смисао оснивања радионица у помагању људима а не у заради.

- Велики број људи који раде у радионицама, не могу да нађу себи посао у савременом друштву, - говори сестра Јоана. – Неки од њих су у фази рехабилитације после дуготрајног лечења у психијатријској болници.

Управо са циљем социјалне адаптације таквих људи се, и појавио „Дом љубави ка раду“ – засебно петоспратно здање у коме се налази већина радионица. Узор за стварање овог комплекса је био „Дом љубави ка раду“ који је створио свети праведни Јован Кронштатски.

На манастирском подворју постоји и кутак за културне активности

 

Почели од аудио касета

 

Неколико просторија у поткровљу, ниски плафони, дрвени зидови, много компјутера, на столу лимене шоље са врелом кафом – у студију названом у част светог исповедника Јована Воина влада атмосфера стваралачке лабораторије. Радни дан је – од десет, али сарадници долазе у девет – сваки радни дан почиње читањем акатиста небесном покровитељу студија. Овде се производе аудио снимци, снимају документарни и уметнички филмови а недавно су почели да се стварају и цртани филмови.

 

- Трудићемо се да радимо душекорисне цртане филмове за децу, - прича нам један од сарадника.

- Главно је – да се не претера са поучношћу, - деликатно сам приметио.

- То је тачно. Када смо дискутовали унутар колектива о сценарију нашег првог цртаног филма, неко је приметио, да ће бити чак и „превише не-поучно“.

И слава Богу!

 

Прва аудио продукција сопствене производње се појавила у Свето-Јелисаветином манастиру још у време аудио-касета. Било је то овако. Већ много година у обитељи се сваке недеље одржавају разговори оца Андреја Лемешонка са парохијанима. У припрати цркве се поређају клупе и припрата се практично претвори у салу за предавања, са свим особинама популарних трибина: цедуљице са питањима, слушаоци који касне и не стигну да заузму место на клупи и  три сата стоје на ногама не би ли чули о чему ће данас говорити баћушка. Тему за разговор бира сам отац Андреј. Атмосфера је интимна и отац Андреј почиње без увода:

- Како да човек разуме другог човека? То није тако једноставно....

Очито је да се парохијани, моментално укључе у његов ритам излагања.

- Па ипак у храм стаје ограничена количина људи, - говоре сарадници манастирског студија. – А сестре су јако желеле да поделе проповеди свог духовника са што већим бројем људи. Донеле су одлуку да проповеди снимају на аудио касете и потом умножавају и дистрибуирају.

 

Ова пракса се одржала до дан-данас. Само што су то данас уместо аудио касета – компакт дискови у дизајнираном паковању, а уместо једног малог касетофона – цео професионални студио. А поред проповеди и аудиокњига духовног садржаја, у њему се снимају и звук за цртане филмове, радио драме а недавно су снимили и велики манастирски хор.

 

О руководиоцу хора, познатом диригенту Ирини Денисовој (од 2009. године – монахиња Јулијанија), овај студио је својим силама снимио документарни филм „Инокиња“. Филм је добио награду на Минском кино фестивалу „Листопад 2010“.

 

„... Често се мисли да што су побожни људи намргођенији и осамљенији да је њихова вера јача. Чудно. Најдуховнији људи које сам ја сретала су били најједноставнији и најотворенији“

 

Без бизнис-плана

 

Пример студија у част св. Јована Воина је – образац. У том смислу што је студио израстао сам од себе, услед околности. Нико није сео и смишљао концепцију и бизнис-план, није тражио спонзоре и није проучавао циљану групу. „Једноставно несмемо да се небавимо просветом“, - одлучиле су сестре. Почели су од малог а дорасли до великог. По истој матрици је почињао и растао сваки манастирски посао. А та матрица је управо та: „Има ствари којима не смемо да се не бавимо“. Монахиње овако размишљају:

- Нико није планирао да створи православно прихватилиште за бескућнике, робијаше и алкохоличаре на подворју манастира. Али ти људи постоје и они долазе у манастир молећи за помоћ. Ако је Бог довео таквог човека на праг храма, онда како ми можемо да га отерамо? Значи не можемо да не помогнемо.

— Нико није планирао да се у православној заједници на подворју појави фарма. Једноставно – људи су почели да више долазе, заједница је расла. Значи – не можемо да им не предложимо посао. Тако се појавила фарма.

— Нико није планирао да ствара радионице. Али то је добар начин да се да посао онима који неће или не могу да нађу себи посао у световним компанијама и фирмама. Значи – радионице не можемо да не стварамо.
 

И тада сам схватио: ритам живота монахиње у манастиру може да се поклапа са ритмом живота службеника у некој световној фирми – велика одговорност, много обавеза, непрестано нови задаци... Али то је само спољашња сличност. Зато што су по садржају то два различита живота – принципијелно различита. То што сам ја видео у обитељи Свете Јелисавете, убедило ме је ево у шта: ако менаџер у обичној световној компанији ради за себе, тако исто раде сестре – које живе у истом ритму – али за друге. И могуће, да тек када покушаш да принципијелно – као у манастиру – склониш себе са првог место, почнеш да схваташ: има ствари које не могу да се не раде.
 

Фото Владимира ЕШТОКИНА

Аутор: МАЦАН Константин  

 

Почетна Манастир Свете Јелисавете Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск Манастир Свете Јелисавете - Минск